Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 17 ~

Ne znam da li je Pariz tako blizu ili sam let preskočila od uzbuđenja. Ne znam da li sanjam ili živim san na javi. Moja ruka u njegovoj ruci. Koračamo jedno pored drugog. U gradu ljubavi. U gradu svetlosti. U gradu gde nas niko ne poznaje. Slobodno dišem. Slobodno koračam. Ne plašim se tudje senke. Ne plašim se tudjih pogleda. Ne plašim se ničega, sem ove sreće u meni. Lepa je. Tu je. I ne želim da prestane... Ne dam ovaj osećaj. Ne želim da se ova magija završi. Strah koji nestaje. Osmeh koji ne skidam. Oči koje mi sjaje.

Vuče me za rukav, podiže uvis i vrti u krug. Nekontrolisano se smejem. Ne pamtim da sam se ovoliko smejala ikada. Ne pamtim da sam ovoliko bila srećna. Ne mogu da verujem. On. Ja. Pariz. Ajfelova kula koja se vidi u daljini. Sve je drugačije. Beograd kilometrima iza nas. Beograd koji mi je tako mali u odnosu na Pariz. Lepota na svakom koraku.. čak mi je beton drugačiji. Nebo puno zvezda, vetar koji pirka. Vazduh koji mi se čini miriše. Ili je sve drugačije kada voliš.

- Gde idemo?

Pitam znatiželjno i zadihano. Nestrpljiva sam da vidim sve lepote ovog grada. Da ga držim za ruku bez straha. Da šetamo ulicama od jutra do mraka. Da se smejemo i ljubimo na svakom semaforu. Sve ono što nismo smeli, a želeli smo.

- Idemo u hotel, sa pogledom na kulu. Idemo u moju omiljenu sobu, u kojoj najviše volim da boravim kada dodjem ovde.

Na trenutak me neka sumnja preseče. Pomislih u sebi na sve one silikonuše sa njegovih fotografija i zapitah se da li je sa kojom bio u toj istoj sobi. Kao da mi je pročitao misli.

- Vidim ti po izrazu lica o čemu misliš. Nisam nikog dovodio tu..

Slegla sam ramenima jer nisam znala šta da mu kažem. Uhvatila sam ga za ruku još jače, ne želeći da mislim na bilo šta drugo sem na ovaj trenutak.

- Videćeš koliko je divno i poželećes opet da dodješ.. veruj mi, uvek se rado vratim ovde kad mi Beograd dosadi.

- A šta ako poželim da idemo na kraj sveta? Šta ako mi Pariz i soba sa pogledom na kulu nije dovoljna?

- Onda ćemo otići na kraj sveta..

Prebacio je ruku preko mog ramena i poljubio me u čelo.

***

U životu nisam koračala hodnicima ovakvog hotela. Čini mi se da je zgrada radjena pre nekoliko vekova. Sve je u tom stilu. Odiše neku toplinu i ako deluje hladno. Ćoškovi puni detalja. Stare, ali očuvane fotelje. Ogromne police sa knjigama. Kristalni luster. Ljubaznost osoblja. Božanstveno je.

Soba broj 215. I moje oduševljenje koje raste iza tih vrata. Ogromna prostorija, sve u staklu. Terasa i pogled na Ajfelovu kulu. Nebo koje mi se čini da je na dohvat ruke. Zvezde koje tako sijaju. Predivno je. Ne mogu da se nagledam ove lepote. Okrećem se oko sebe, ne znam gde pre da pogledam. Ogroman bračni krevet. Satenska posteljina. Maslinasto zelena boja. Miris kokosa. Miris vanile. Ne znam ni sama. U uglu komoda sa pločama i gramofonom. Ogromna kada na sred druge prostorije. Luksuz kakav sam i očekivala. Nije on bilo ko. On je Petar, vlasnik elitnog restorana.

Osećam se čudno. Kao da ne pripadam ovde. Kao da sam onaj deo slagalice koji se ne uklapa u mozaik. Nisam navikla na ovo. Moj stan je kao jedna ova soba. Stajem ispred ogromnog prozora. Taj pogled. Odraz njegovog lika u njemu. Poljubac u vrat i tihi šapat.

- Savršeno je, zar ne?

- I više od toga.

- Kažem ti ja.. Znao sam da će ti se dopasti.

- Ne znam šta da kažem.. sve je toliko divno, kao da sanjam.

- Onda sanjamo isti san.

- Ne želim da se ikad iz njega probudimo.

- I nećemo, obećavam ti.

Okrećem se prema njemu, stavljam mu ruke oko vrata. Usne koje se spajaju. Svetla koja se gase. Odeća koja pada na pod. Tela koja se spajaju, prsti koji se prepliću. I noć u Parizu.