Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 34 ~

Pristala sam da odem kod psihijatra na Markovo insistiranje. Tražila sam od njega da to bude naša tajna. Javila sam se Jasmini koja je po glasu bila preplašena. I pre nego što je bilo šta spomenula za Magdalenu, rekla sam je da o tome ne želim da pričam. Poštovala je moju odluku i ako znam da se u sebi jede zbog svega. Nisam želela da joj stvaram bilo koji dodatni bol, ali trenutno nisam bila u stanju da oprostim ni Magdaleni, ni sebi.

Marko me je odveo kod svog kolege i nekoliko puta spomenuo da je to najbolji psihoterapeut u našem gradu. Da nemam razloga da brinem i da svakoj bolesti ima leka. Satima i satima pričala sam sa doktorom Jovanovićem i zaista mi je prijalo što me neko sluša i što razume svaku moju emociju. Prepisao mi je neke tablete za smirenje u slučaju da se osetim uznemireno. Naravno da ih nisam kupila. Ne želim bilo šta od toga da pijem ili da stvorim neku vrstu zavisnosti. Ali kada se pojavila nesanica kao sve učestalija i češća znala sam da moram nešto početi da pijem.

Trudila sam se da nastavim život mimo toga. Išla sam na posao svaki dan, redovno pila kafu sa Jovanom na pauzama, sa Markom odlazila u duge večernje šetnje pored keja, kod doktora Jovanovića odlazila na terapije svakog dana u proteklih mesec dana. I osećala sam se bolje. Kao da sam izbacila sve one toksine iz sebe.

I sve je išlo u dobrom pravcu do trenutka kada mi je psihoterapeut rekao da moram da se suočim sa tri osnovna problem. Jer sve to potiče iz jednog ali onog osnovnog i glavnog problema. Iz perioda detinjstva i gubitka očeve figure. Odbila sam da se suočim sa Milom iz više razloga. Niti znam o njemu išta, niti bih volela da ga vidim. I ako sam mnogo puta razmišljala šta bih mu rekla da jednog dana pokuca na moja vrata, sada znam da ni jedna reč ne bi izašla iz mojih usta. Bio bi običan stranac koga ne poznajem. Niti bi tražila objašnjenje, niti bih mogla da mu oprostim za sve ove godine u kojima nije bio pored nas.

Drugi problem sa kojim sam morala da se suočim bila je moja sestra. Inat i ponos mi to ne dozvoljavaju. U ušima mi još uvek odzvanja njena rečenica. Ista si kao Mile. Mile. Mile. Mile. Opet on kao problem. I treće suočavanje treba da bude sa Petrom za koje ja još uvek nisam spremna. Prvo od sramote, a drugo iz straha. Povredila sam ga, bez obzira šta je i koliko zaslužio, ali nisam smela sebi to da dozvolim.

Odbila sam da se za sada sa bilo čim suočim. Doktor je bio pomalo razočaran zbog moje nesaradnje, ali zaista nisam bila spremna na takav korak. Zbog toga moje terapije su prekinute. Doktor ne želi da nastavimo dalje. Tek kada se suočim sa svojim demonima mogu da se vratim na seanse i da nastavimo dalje.

Pričala sam sa Markom , ali i on se složio da doktorovim mišljenjem pri čemu mi je rekao da je najbolje da to što pre obavim i da ću se posle toga osećati mnogo lakše i bolje. Ali kako? Ne znam. Znala sam samo da nisam kukavica. I da od problema ne želim da pobegnem. Bilo je potrebno samo naći način i oni snagu koja se u meni sakrila.

Uplatila sam sebi putovanje. U Pariz. I tražila sam istu onu sobu u kojoj sam provela najlepše trenutke sa Petrom. Rešila sam da se suočim, na svoj način. Da pobedim ove demone u meni. Da li ću uspeti, ne mogu da obećam. Ali zato obećavam da ću probati.

Obavestila sam direktora da ću biti odsutna par dana iz privatnih razloga. Jasmini sam rekla da moram na službeni put i da ću se javiti ka budem mogla. Marku sam rekla da idem iz Beograda na par dana, da se sklonim od svega i da o svemu dobro razmislim. Doktoru Jovanoviću sam obećala da se vidimo brže nego što misli. Spakovala sam osnovne stvari i otišla na aerodrom.

Tamo me je sačekao Marko. Insistirao je da pođe sa mnom.

- Molim te da pođem sa tobom.

- Marko moram ovo sama da rešim.

- Obećavaš da nećeš sebi nauditi?

- Naravno da ne! Šta ti pada na pamet?

- Imala si jednu krizu i tad si povredila Petra. Plašim se da bi u sledećoj krizi mogla da povrediš sebe.

- Obećavam da neću!

Pružio mi je kesu sa lekovima.

- Obećaj mi da ako bilo šta osetiš da ćeš popiti ove lekove.

- Marko nisam luda, pri zdravoj pameti sam.

- Ja samo ne želim da ti se bilo šta desi.

- Hvala ti za sve i ne brini, kad se vratimo slavimo moju pobedu.

Zagrlio me je i poljubio u glavu. Otišla sam spokojno i bez ijedne mrve sumnje. Svi mi jednom doživimo slom i pad. Svi mi jednom puknemo psihički, ali to ne znači da smo ludi. Ili možda jesmo. Ne znam. Nisam doktor, ne razumem se u bolesti, u psihu čoveka. Ali verujem svom doktoru kad kaže: - svi smo mi jednom bili ludi iz ljubavi. Ali zbog te ljubavi moramo da naučimo sebi pa onda i drugima da praštamo. Ne zbog njih, već zbog nas. Zbog naše duše koja će tek tada živeti u miru.

Avion je poleteo. Beskrajno nebo i beskrajno plavetnilo. Tu negde čeka moj oproštaj. Meni. A ja idem da prebolim ono što nikad nisam znala da prebolim. Moje detinjstvo i oca kojeg nikad nisam imala.