Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~15~

Od nekih ljubavi odustaneš jer te život na to natera. A ja? Ja sam od Petra odustala jer sam znala da nismo jedno za drugo. Previše smo mi bili isti da bi mogli jedno sa drugim. Posebno kada se sretnu moj ponos i njegova tvrdoglavost. Kada se inati posvadjaju. Džaba sve. I želja i strast i ljubav.. Inat je čudo. A mi smo se dosta inatili. Ne znam ni šta smo pokušavali, ali kao da smo se trudili da jedno drugo oteramo. Zato znam da ne bi mogli da opstanemo duže od jednog dana. Jer takvi smo mi, primirimo se na jednu noć. Volimo se svega par sati, a onda kao da se mrzimo najviše na svetu. Ili sam ja bila ta koja je svaki put stavljala granicu preko koje nismo smeli preći.

Kada sam sebi rekla gotovo je sa ovom farsom, ozbiljno sam to shvatila. Toliko da ga od one noći više nisam videla. Niti sam ga tražila. Bilo je to obećanje koje sam sebi dala. Obećanje koje je glasilo

  " Zaboravi jednom za sva vremena Petra Veselinovića!"

Gorela je želja u meni mnogo puta, ali svaki put kad ga poželim pored sebe, ispijem po koju času vina. Pustim muziku, ponekad po koju suzu ali sve u tišini. U samoći, da niko ne vidi, da niko ne čuje.. U samoći mi je bar lako. Sa samoćom bar znam kako.

Nisam ga tražila, a nije ni on mene. Valjda smo shvatili oboje da je tako najbolje. Svako svojom stazom puta. Moj je život dovoljno komplikovan i bez ljubavi kojoj nema spasa. Trudila sam se da ne mislim na njega i išlo mi je za rukom. Vratila sam se svojim navikama, bila sam sve bolja na poslu. Može se reći da sam utehu u tome tražila. Ni sama ne znam koliko sam ugovora sklopila tokom ovog meseca. Direktor je bio prezadovoljan, oči su mu caklile svaki put kada me je hvalio. Dobila sam i bonus na platu, što mi je dobro došlo. I bila sam ponosna na sebe. Jaka kao i uvek. Svoja. I sve je to bilo lepo, dok me pre par minuta  isti taj direktor nije pozvao u kancelariju. Ponadala sam se još nekim bonusom, ali kada su se vrata kancelarije otvorila njegova senka mi je prešla preko lica. Petar je sedeo u crnoj kožnoj fotelji. Znam samo da su mi se noge odsekle, ne sećam se ni kako sam ušla unutra. Ne sećam se ni šta je direktor rekao jer mi je u ušima toliko zazujalo da sam pomislila da sam ogluvela. Kao da sam izgubila svest na par minuta. Nisam bila svesna trenutka. Imam prekid filma. U grudima mi je sevalo. Ruke su počele da mi se tresu. Nisam progovarala. Sela sam na fotelju pored njega. Ćutala sam i dalje. Nije mi bilo jasno šta se dešava. Otkud on ovde. Imala sam hiljadu pitanja, ali kao da sam se plašila da bilo šta pitam. Ćutala sam i gledala čas u njega, čas u sedog gospodina kojeg sam tek počela da gotivim. Tišinu je prekinuo svojim glasom.

- Sigurno se pitaš što sam vas pozvao Emilija?

Samo sam klimnula glavom. Nisam imala snage da bilo šta izustim. Petar je gledao u sat i sklanjao pogled od mene.

- Biću što kraći.. Ovako stoje stvari. Ovaj gospodin preko puta tebe  je sin mog najboljeg prijatelja.. Petar drži eletni restoran u gradu, i ako se sećate u tom restoranu je bila koktel zabava koju sam organizovao kada sam došao na ovo mesto. Kao neko ko ima poverenje u vas i ko smatra da ste jedan od najboljih radnika, posvećen svom radu predložio sam da zajedno pomognemo Petru. Njegovoj firmi je potreban računovodja, a pošto se vi u to, Emilija razumete i sjajni ste onda imam jedan predlog.

Gledala sam belo u njega. Ništa mi nije bilo jasno. Kakav predlog? Računovodja? Elitni restoran? Šta ja imam sa tim. Osetila sam kapljice znoja koje mi se slivaju niz ledja. Odjednom mi je postalo jako vruće.

- Emilija radićete kod Petra u restoranu neko vreme, za početak ću vam dati par slobodnih dana, pa ćemo od razvoja situacije videti kako dalje. Da li je to u redu?

Petar me je pogledao direktno u oči. I tačno sam mogla da osetim onaj osmeh njegov.

- Ja se izvinjavam, ali ne znam kako bih mogla da pomognem.

Jedva sam rekla promuklim glasom, sva zbunjena.

- Tako što ćete raditi svoj posao. Naravno, Petar će vas za to platiti, a ovde nećete dobiti otkaz ako vas to muči.

- Direktore ja ne znam.. Morala bih da razmislim o tome malo, ako nemate ništa protiv.

Petar je sve do ovog trena ćutao. A onda je pustio svoj glas, kao ptica na grani.

- Naravno da možete gospođice Emilija. Izvolite moju vizit kartu, pa kada se odlučite možete me pozvati.

Uzela sam vizit kartu iz njegove ruke. Bio je staložen i tako smiren, znao je šta radi. A ja sam bila tako uplašena i zbunjena. U neverici da se to meni dešava.

- Da li je to sve? Mogu sada da idem?

- Možete Emilija.

Ustala sam i izašla brzinom svetlosti. U glavi su mi se motale rečenice koje sam upravo čula. Srce mi je tuklo sve brže. Šta mi se ovo dešava koji djavo?
Nisam ni obratila pažnju da je direktor pošao za mnom, sve dok nisam čula njegov povišeni glas.

- Emilija sačekajte..

Ukopala sam se u mestu.

- Molim vas da mi pomognete, nikad vas ovo ne bih pitao da mi nije bitno. On je sjajan mladić, videćete. Ovde nećete imati nikakvih problema, pod mojom ste zaštitom. Molim vas da prihvatite.

Slušala sam direktora koji je cvileo i molio da prihvatim njihovu ponudu. Nisam znala ni šta da mu kažem. Bila sam u takvoj neprijatno situaciji.

- I ako mi ovo učinite, obećavam da ću vam smanjiti kredit koji plaćate..

Molim? Bukvalno sam zivnula.. Videla sam da mu je bitno, ali toliko.. Šta se ovde dešava, ponovo sam se zapitala. Klimnula sam glavom, bukvalno nema. Slika bez tona. To sam bila. Klimnula sam i trčećim koracima krenula ka svojoj kancelariji. Htela sam samo da pobegnem od tog glasa koji me je molio nešto što nisam znala ni da li uopšte i želim.

Ušla sam u svoju kancelariju, otvorila prozor i samo se sručila na stolicu. Noge su mi bile tako teške. Gledala sam u onu vizit kartu i broj i pokušavala da shvatim kakva je sad ovo igra. Namerno ovo radi. Namerno. Udahnula sam duboko nekoliko puta. Znala sam da je spreman na sve, ali ovako nisko da ide nisam mogla ni da zamislim. Od zbunjenosti do stanje šoka. Od uplašenosti do besa. Nisam znala kako se osećam. Htela sam da ustanem iz one stolice i da istog trenutka dam otkaz. Htela sam da odem do Petra i da mu svašta kažem. Htela sam da.. Ma šta god da sam htela, nisam znala šta dalje. Sedela sam čini mi se satima u onoj stolici i gledala u belu tačku. I šta sad, treba da radim za njega? Treba njemu da se pravdam? Bravo Petre.. Previše si bio miran i tih, da sam se ponadala da si otišao od mene. Ustala sam tek kada sam došla sebi. I odjednom počela nekontrolisano da se smejem. Kao ludak pušten iz ludnica. I bila je ovo moja ludnica. A oboje smo bili ludaci.

Uzela sam svoje stvari i otišla pre kraja radnog vremena. I znala sam dobro da pre nego što pozovem taj prokleti broj koji je bio ispisan na beloj vizit karti, moram doći sebi i popiti dobru jaku kafu i nešto malo jače..neke odluke se ne donose bistre glave, za neke odluke treba dobar aperativ. I po koja tableta za smirenje.