Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 24 ~

Iako mi je duša spavala, nisam mogla oka da sklopim. Plakala sam kao kiša sve dok je suza u meni bilo. Imala sam osećaj kao da mi se ceo život srušio u jednom trenutku. Ni sama nisam znala da objasnim svoja osećanja. Bila sam nemoćna u svakom smislu. Povređena. U isto vreme ljuta i tužna. Nisam znala više ni koga volim, ni za kim žalim. Znala sam samo da se raspadam i slamam. Da više nisam jaka kao nekada. Da sam postala ranjiva.

Ni tri sloja pudera nisu mogla da sakriju podočnjake ispod očiju, a da o otoku ne pričam. Izgledala sam očajno, a najgore od svega jeste što sam se isto tako osećala. Nisam mogla da gledam na oči koliko su me pekle i bolele. Imala sam utisak kao da su mi kapci teški tonu, kao da su mi oči pune neke magle. Lice me je peklo i zatezalo od sasušenih suza. Sve je u meni igralo. Ne znam da li su me više zabolele Aleksine reči ili Petrovo ponašanje prema meni. Da li sam se jadnije osećala što sam nečiju sreću uništila ili što je čovek kojeg volim platio ljubav koju sam mu pružila. Neko drugi, poput moje Magladene bi bio srećan zbog toga. Ali ja ne mogu. Ja sam zbog toga toliko ljuta. A osećam da u njemu ima toliko tajni, da se plašim šta ću sledeće saznati.

Nije mi se dolazilo na posao, ali sam znala da moram. Ni sama ne znam kako ali ušla sam na ta vrata kao da je iza mene bila najluđa noć ikada.

- Šta se tebi desilo?

Skinula sam naočare za sunce , onako otečena pogledala sam u Jovanu koja je uveliko pila kafu. Promuklim glasom, jedva sam izgovorila.

- Luda noć.

Slegla je ramenima, kao da je u mojim očima pronašla svaki odgovor koji je tražila. Nije me više ništa pitala, nastavila je da pije kafu.

- Ee čeka te ona gospođa tamo.

Pogledala sam u njenom pravcu, a zatim na sat. Ni kafu još nisam popila, a posao čeka. Udahnula sam duboko. Jovana kao da je znala šta ću je pitati.

- Htela sam ja da je primim, ali ona izričito tebe traži. Šta da ti kažem, odoh da radim.

Krenula sam u pravcu kancelarije. Devojka, mojih godina sedela je na beloj stolici. Cupkala je nogom i znatno bila uznemirena. Koja li je njena muka, da mi je znati. Prošla sam pored nje , a zatim je ljubazno zamolila da sačeka još par minuta jer sam tek stigla na posao. Samo je klimnula glavom. I taman kad sam krenula za bravu, začuh dečiji glas. Okrenula sam se i videla kako nešto objašnjava dečaku, koji je zbunjeno gledao u nju. Upalila sam svetlo, zatim računar i rešena da što pre završim sa klijentom pozvala je da uđe.

- Izvolite, sedite. Ja sam Emilija, kako vam mogu pomoći?

Sa kiselim osmehom na licu, pružila sam joj ruku kao što svakom klijentu pružim. Pružila mi je ruku, ali sam mogla da osetim drhtaj u njoj. U njenim očima bilo je toliko straha.

- Znam Emija ko si. Ja sam Marija, i verovatno ne znaš ko sam. Žao mi je što na ovakav način saznaješ, ali razumećeš me. Kao majka ovog deteta, sve što radim, radim zbog njega.

Gledala sam čas u nju, čas u malog dečaka. Nije mi bilo jasno šta se dešava, ali nemir u meni je bio sve jači. Nešto me je preseklo u stomaku, noge kao da su mi se otkazame. Gledala sam nemo u nju očekujuću da mi kaže kako me zna i šta traži ovde.

- Ja sam Petrova supruga, a ovo je njego sin. Vuk.

Zanemela sam. Srce mi je stalo. U glavi kao da mi je sve zujalo.

- Izvini, nisam dobro čula.

Bilo je jedino što sam u tom trenutku izgovorila.

- Nisam ovde došla zbog sebe. Došla sam zbog njega. Između Petra i mene odavno nema ničega, jedina veza koja nas spaja jeste Vuk. Lagala bih te kada bih rekla da ga ne volim. Volim ga kao prvog dana, možda i više. Samo što je on prestao mene da voli. I sa tim sam se pomirila. Ostali smo u braku samo zbog Vuka. Jedino što sam mu tražila jeste da bude uz njega, da odrasta uz oca. Nije me zanimalo ni da li ima nekog, ni koga voli. Jedino što sam želela da Vuk to ne oseti. I znala sam za svaku njegovu vezu i sve što radi. Znala sam i za tebe od prvog dana. Nije mi rekao, ali znala sam. Znala sam da te je vodio u Pariz, da je lud za tobom. Da te voli. I ne bih ja imala problem sa tim, ali sve manje je prisutan u Vukovom životu. Sve manje ga viđa, sve manje vremena provodi sa njim. A dete kao dete. Pita za njega, plače kada ne dođe kad obeća. Znam da je ovo šok za tebe i pretpostavila sam da ne znaš za nas. Ali razumi me, ne mogu da pustim da pati zbog njega. Volim ga više od sebe.

Ne znam kako sam ostala prisebna, ne znam ni kako sam čula sve što je izgovorila. Sedela sam i pokušavala da dodjem do daha. Gledala sam u dete koje je bila mala Petrova kopija. Iste oči, isti osmeh. Proživljavala sam sve ono iz detinjstva ponovo. Sve ono što ovo dete zbog mene proživljava. Nisam imala oca zbog druge žene. A sada zbog mene to dete gubi oca.

- Vidim da si dobra duša i znam da ga voliš. Oprosti mi što sam sebi dala za pravo da dođem ovde. Nisam znala kako drugačije.

Obrisala sam suze koje ne znam ni kad su potekle. Ustala sam i prišla dečaku. Drhtavim glasom sam mu tiho šapnula.

- Imaš divne oči, na tatu. Ne brini, tata te voli mnogo.

Dete me je gledalo zbunjeno. Pomilovala sam ga po kosi, a zatim se njoj obratila.

- Hvala ti što si došla. Koliko god da ga volim, neću stati na put između njega i Vuka.

Ustala je i uhvatila dečaka za ruku. Gledala sam kako odlaze. Zajedno sa njim otišla je i sva moja ljubav prema Petru. Osetila sam tako jak i oštar bol u grudima. I ne znam u kom trenutku, kao da sam zaspala. Prekid filma u mojoj glavi. Srce koje je sve manje kucalo. I linija koja je postala ravna....