Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 37 ~

Prespavali smo ceo dan. Zagrljeni. Goli. Srećni. Nesrećni. Sa tajnama. Sa grehovima. Sa kajanjima. Sa strahovima. Ne znam. Valjda sam ja ta koja do svega strahuje. Koja o svemu brine i ne želi da iko osim mene u ovoj priči strada. Ne želim ni sama da stradam, ali od ovoga nema gore. Idem kod psihijatra da lečim svoje demone. Svoje traume iz detinjstva. Svoju nerešenu prošlost. Verovatno imam i napisanu dijagnozu.. zar sam to sebi dozvolila? Da imam dijagnozu, napade histerije, da budem opasna po druge i po sebe? Radi čega? Radi koga?

Gledam u Petra kako bezbrižno spava. Kad bi samo znao kakvu ludaču ima pored sebe.

Ustala sam tiho pazeći da ga ne probudim. Obukla sam njegovu majicu i prišla balkoncu. Kiša je padala, a Pariz je bio prelep i onako pokisao i žut. Na trenutak sam se osetila kao da igram glavnu ulogu u nekom romantičnom filmu. Bar je sve tako delovalo, lepo i romantično. Bar je ovde sve tako.. sve dok se ne vratim u Beograd i surovu realnost..

- Zar je moguće da smo prespavali dan?

Misli mi prekide Petrov sanjivi glas. Vratila sam se u krevet i legla pored njega. Poljubio me je u čelo i privukao sebi.

- Kiša pada.

- Mmm.. prava romntika..

- Petre idem kod psihijatra.

Rekla sam otresio, kao grom iz vedra neba. Ako sam nešto naučila jeste to da laž nikad dobro nije donela, a o svom stanju ne želim da lažem. Ne želim da skrivam pa da nas tajne opet razore. Ne znam kakvu sam reakciju očekivala od njega, ali on se smejao kao da je čuo najsmešniji vic. A onda me je zagrlio.

- Znam.

Brecnula sam se na to njegovo ,,znam'' i skočila iz tog zagrljaja.

- Ti si mene sve ovo vreme pratio i proverao ? Ti bre mene uhodiš?!

- Pa šta ću kad sam brinuo za tebe.

- Petre, pa to nije normalno!

- Dobro, izvini.. kriv sam, ali šta da se radi. Tako je to kad nekog voliš moja Ema.

- A gde je tu moja privatnost?

Ponoso se nasmejao, a onda sam i ja počela da se smejem. Gledala sam ga i pokušavala da budem ljuta na njega, ali iskreno bilo mi je milo što znam da je ipak brinuo o meni i da mu je do mene stalo.

- Sad bar znaš da sam luda.

- Nisi ti Ema luda, samo nosiš tugu u sebi. Znam ja šta tebe boli, ali sada imaš mene da te čuvam i da brinem o tebi. I nikad te neću napustiti, makar me terala od sebe.

- Ne znam da li sam ovako slomljena i uništena u stanju da te volim..

- Slušam Ema, ja stvarno želim da ti pomognem. Želim da pobediš sve to što te muči i da budeš ona nasmejana i vedra devojka. Ne treba tebi ni psihijatar, ni lekovi. Ti si zdrava ali se plašiš da se suočiš sa svojim strahovima. Delimično sam i sam kriv što si u takvom stanju, ali obećavam ti da više nikad neću ništa sakriti od tebe, a kamoli slagati. Možeš da mi veruješ.

- Sve će ovo proći, samo treba vremena. Samo te molim za strpljenje sa mnom.

- Razmišljao sam.. hoćeš da pronađemo Mila?

- NE!!!

Viklnula sam iz svog glasa.

- Nemoj slučajno da se mešaš u to Petre! Shvati jedno za sva vremena, to je moj život, moja odluka i ne tiče te se!

Ustala sam besna iz kreveta, poludela zbog same pomisli da bi Petar tako nešto uradio. Ne želim nikog da pronađem, ne želim išta da znam o njemu. Ne želim da čujem njegovo ime više u svom životu. Osetila sam kako mi celo telo podrhtava. Ponovo me hvata napad besnila. Dišem duboko, kao što mi je doktor objasnio.

- Hej, hej.. ajde polako, smiri se. Obećavam da neću ništa pokušavati, ništa što ti ne želiš.

- U te rane ne diraj..

- Neću, neću.. dođi, ajde.. zaboravi da sam išta rekao.

Pokušavala sam da se smirim, jer znam da je hteo samo da pomogne. Znam da nije imao lošu nameru. I znam da moram da kontorišem ove inpulsivne ispade.

Disala sam jedno pola sata bez prestanka. Moram da priznam da mi te vežbe disanja zaista pomognu. A onda kao da se ništa nije desilo. Ponovo sam bila raspoložena. Nasmejana. Srećna. Kao da sam oterala onu neurotičnu Emu iz mog tela.

***

Ponekad pomislim da gubim konce i da mi se život ruši poput domina. Ponekad pomislim da sam toliko jaka da me ništa ne može slomiti. I trudim se da budem jaka. Možda i nisam luda, kao što deluje ali doktor mi je pomogao na neki način.

Suočila sam se sa Milom, bar preko slova. Na neki način olakšalo mi je ovaj teret na duši. Pisala sam, plakala sam.. jedino ga u oči nisam gledala. Ali možda, ko zna.. jednog dana se suočimo oči u oči.. Sa Petrom sam ponovo u ljubavi. Ako je istina ono što kaže, ne možeš biti ljut i ogorčen na nekog koga voliš. Volim ga, ali i dalje strepim. I dalje se plašim svog najvećeg straha. Ali Petar je takav, bar on nije kukavica. Bar se on ne plaši ove borbe koja traje u meni.

A moja Magdalena.. osta nedorečena. Od onog dana nismo se čule, ni videle. Jasmina je par puta pokušavala da popravio ono što smo nas dve slomile, ali joj nije pošlo za rukom. Ne znam ni šta bih rekla. Možda i ona vuče svoje demone za sobom. Možda i ona u tim silnim momcica traži neku očevu figuru koju je davno izgubila. Ne mogu da je osuđujem. Ne mogu ni da je krivi. Narav nam je takva kakva je. Krv nije voda. Ali rešiću i to, bar sa njom znam kako.

Letimo nazad za Beograd. Petar mora da se vrati zbog restorana, a ja više nemam šta da tražim u Parizu sama. Da li sam oprostila ni sama ne znam, ali sam shvatila da ne mogu doveka vući jednu nogu ka nazad. Previše je te prošlosti bilo u mom životu. Previše sam samu sebe sažaljevala. Možda sam i bila sebična. Možda je Magdalena i bila u pravu. Ali ako je Jasmina uspela da nastavi dalje, zašto ja onda ne mogu? Ko je on? NIKO BITAN.

Zato sam sebi obećala, više bez prošlosti. Bez tuge i očaja. Bilo šta je bilo, sada je vreme da stvaramo neku bolju i lepšu budućnost. I mislim da je vreme da prestabnem da idem kod psihijatra. Zdrava sam. Ili možda bolje rečeno, ozdravila sam.