Željo Moja - Kristina Mihailović Simić

~ 19 ~

Ne znam kako je uspeo, ali našao je zgradu sa izlazom na krov. Smejao se kao dečak uhvaćen u nestašluku. Smejala sam se i ja, držeći u rukama flašu nekog skupog francuskog vina. Nismo našli pivo, a nismo ni čaše poneli za vino. Šunjali smo se kao lopovi, penjali se uz stepenice na prstima da slučajno nekog ne probudimo. Nije bilo lifta. Samo puno spratova i stepenica. Jedva sam došla do vazduha kada smo se konačno popeli na deseti sprat stare zgrade. Pogled je bio prelep. Srce mi je lupalo kao ludo. Kao da ga je neko uključio u struju. Kucalo je kao da nikad pre toga nisam osetila kako kuca.

- I šta kažeš, ispunio obećanje?

Nisam mogla da sakrijem svoje oduševljenje pomešano sa uzbudjenjem. Da, ispunio je obećanje. Ispunio je očekivanje. Ispunio je.. sebe.. Bila sam srećna, da nisam ni znala da tolika količina sreće u meni postoji.

- Ovo je san snova Petre, san snova!!

- Ne, mila. Ti si san koji mi se konačno ostvario!

Uhvatio me je oko struka i podigao visoko. Čini mi se da mi je nebo bilo tako blizu, da sam mogla da ga dohvatim. I ako nikad nisam verovala u čaroliju, znala sam da se moja čarolija dešava ovog trena. Spustio me je i zagrlio. Bio je to zagrljaj pun nežnosti. Pun ljubavi. Seli smo jedno pored drugog. Otvorio je vino, pa spio gutalj, a za njim i ja. Sladunjav ukus. Tako mi je prijalo. Naslonila sam glavu na njegovo rame i nastavila da gledam zamišljeno.

- Pa Ema ovo je veče naših tajni, zar ne?

- Slušam Petre.. želim sve da znam..

Tiho sam mu rekla, stiskajući mu ruku koju sam držala. Ne znam da li sam strahovala od onoga što ću čuti ili sam jedva čekala da čujem.. Ćutao je par minuta, kao da ne zna ni sam šta da mi kaže o sebi.

- Znaš sve o meni. Ovo sam ja. Čovek koji te je zavoleo, koji te voli i koji će te voleti do kraja života. Znaš da volim kafu sa šlagom, Pariz i sobu broj 215. Volim klasičnu muziku, ali je slušam samo kada sam umoran od posla. Kada sam tužan tu je kafana, dobra narodna pesma i časa viskija. Slab sam na žene, priznajem. Na ženske suze. Na lepotu. Ali nije svaka žena ista. Zato ih toliko i menjam, pokušavajući da u svakoj nadjem ono nešto što će me izludeti. I nisam našao, nikad. Dok tebe nisam sreo. Od tada svaka žena je samo inat. Tebi. Kada me odbiješ. Ne volim igrice, ali sa tobom sam uživao da igram svaku igru. Nisam birao načine, jedino sam želeo pobedu. Tebe da imam.

Zaćutao je. Pažljivo sam ga slušala. Sve sam to znala, ali sam želela da znam nešto dublje, nešto što niko ne zna.

- Restoran vodim par godina , pre toga sam bio samo klinac bogataša. Razmaženi klinac koji je vozio Poršea i jurio starlete. Otac mi je čuveni advokat, a majka poznati kardiolog. Dobri su to ljudi, ali žive u svom svetu. Ja nikad nisam znao šta želim i čime želim da se bavim. Nisam sebe video kao advokata, dok je moj otac to silno priželjkivao. Da ga nasledi sin .. Uz strica sam zavoleo kafane, pa mi je jedne večeri sinula ideja. Odlučio sam da iz razmaženog bogataša prerastem u ozbiljnog vlasnika elitnog restorana koji će biti na dobrom glasu.. i eto, uspeo sam. Do duše majka me je od početka u tome podržavala, ali otac se i dalje nadao da ću jednog dana sedeti u njegovoj fotelji. Imam i starijeg brata koji živi u Čikagu. Dugo ga baš nisam video. Nismo u nekim odnosima. Ne znam ni sam zašto. Možda što sam oduvek bio ljubomoran na njega. Što je uvek bio onaj koji osvetljava obraz porodice, naš ponos. Doktor je, ima svoju kliniku. Ne znam možda si i čula za čuvenog doktora Marinka.. mada, nekad je bio poznat u Srbiji, sada se samo ponekad o njemu priča.

Udahnuo je, pa ponovo zaćutao. Čekala sam strpljivo da nastavi dalje...

- Nikom se nisam ovako otvorio. Nikom se nisam ovoliko posvetio kao tebi. Za sve druge sam hladan, distanciran, ponekad drčan.. ali kada si mi u blizini kao da zaboravim na sve. Kao da me sva ljubav ovog sveta otopi. Volim te, a ni sam ne znam koliko. Ponekad me to plaši. Ne znam kako da se ponašam jer se nikad do sada nisam sa tim susreo. Ovo sam ja Ema, ovo što sam sad. Ovde, sa tobom u ovom trenutku.