Zbirka misli

126

Postoji jedna neobična vrsta ljudi koja - kad naiđe na neki problem, u bilo kojoj oblasti života, i to na problem u kojem se vidi jasno i logično rješenje, a nema nikakvih nedoumica i začkoljica koje bi spriječile taj način rješavanja, jer uopšte nije teško apsolvirati tu stvar - prosto pati i ništa ne preduzima povodom toga, dok bi drugi to riješili davnih dana. Samo trpe, pate, jadikuju, pronalaze izgovore i razloge da je njihova situacija bezizlazna i beznadežna, i kukaju na sav glas o svojim mukama, povlačeći svakog dobrog i zdravog čovjeka sa kojim budu u kontaktu za sobom u ambis depresije i boli. Kao da žele da se muče i da se kazne zbog pogrešnih postupaka u prošlosti, ne razmišljajući uopšte o tome da bi ovim aktom mogli da lakomisleno povrijede one koji se zaista brinu i ulažu svoju energiju i vrijeme za njih; to je zasigurno i istina kod nekih ličnosti, ali sumnjam da je to glavni razlog kod većine. Zato takve nikad nisam bio u stanju da razumijem. Možda sam nerazuman i netolerantan, ali ne vidim nikakav razlog da se drugi ljudi, koji su u stanju da pobijede svoje prepreke sopstvenim snagama, deprimiraju zbog nepreduzimljivosti i ogorčenog načina razmišljanja ove vrste o kojoj govorim. Kukanje je, u tom slučaju, rđav i nepravedan postupak sa njihove strane; nepravedan i prema onima koji ih vole, i prema njima samima.

Ako bi mogao da se otarasiš tog tereta na jednostavan način, a, uprkos tome, i dalje ništa ne želiš da učiniš (zbog nekog meni nepoznatog razloga), onda nemoj da se žališ, kukaš i dižeš drugima pritisak, već trpi i progutaj činjenicu da si odlučio da stojiš u mjestu i ništa ne radiš!