Dani su mi prolazili jako mirno, ne toliko redovne mučnine, hvala Bogu, Vanjino zanovetanje kako "samo treba da odmaram" i to je to. A jeste bio sladak tako zabrinut. Svako jutro bi me mazio po stomaku i pričao sa mrvicom. Da, da zvuči suludo da pričaš sa fetusom, ali ne i njemu. On želi da mu dete od početka zna glas, što je u redu, i ja ponekad pričam sa bebom, baš iz tog razloga.
Vanja je imao još tri utakmice do one sa Fiorentinom u četvrtini finala Kupa. Prvu, protiv Specije smo izgubili 1:0, šest dana posle pobedili smo Fiorentinu 1:0, a onda je usledio i remi sa Empolijem (2:2).
Došao je i taj famozni 31. januar i dan pred utakmicu. Morali smo da idemo u Firencu, naravno. Dva dana pre polaska sam ušla u 10. nedelju i bila na ultrazvuku. Sve je bilo u najboljem redu i odobren mi je put za Firencu. Nismo uspeli u nameri da se probijemo u naredno kolo Kupa, izgubivši 2:1. Imali smo jako malo vremena u gradu tako da nismo ni stigli da posetimo Galeriju Akademije i vidimo Davida. No, nije strašno, imaćemo dosta prilika.
Kod kuće smo pobedili Udineze (1:0), pa smo 5 dana kasnije gostovali Milanu (1:0). Usledilo je 10 dana pauze za sve, hvala Bogu. Dan pre remija protiv Kremonezea (2:2) sam ušla u drugi trimester odnosno 13. nedelju. Osam dana posle je došao famozni derbi della Mole, to jest utakmica Juventus - Torino koja se održavala 28. februara na Allianz stadionu. Ušla sam u 14. nedelju 26. februara i nikad nisam bila raspoloženija, ne znam zašto. Filipu je to bio drugi derbi, ali prvi da ga ja gledam. Jeste, moj tim je izgubio 4:2, sve to stoji, ali sam gledala svoje momke kako rade ono što vole. Svi su ostavili srce na terenu.
Posebno mi je bilo žao Nemanju... Ni 15 minuta nije igrao, a Jurić ga je izbacio. Nažalost, nisam mogla biti u delu sa trenerima pa sam sedela odmah iznad tunela i klupa rezervnih igrača. Neca je pored mene prošao kao metak. Probala sam da ga smirim, a Isidora je samo otrčala za njim. Filip je upisao i asistenciju, a Duca nažalost nije igrao celu utakmicu.
Na kraju utakmice sam sišla skoro do terena da zagrlim Filipa i nastala je jedna prelepa slika puna ljubavi koju sam morala da okačim.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
(🗒️:sasvim slučajno pronađena na pinterestu, svidelo mi se što ima koletov broj)
Vanja je bio vidno nervozan, da se ne lažemo, ali nije hteo da pokaže to predamnom. Zagrlio me je jako i osetila sam da je duboko uzdahnuo miris moje kose. - Mnogo mi je teško. - Rekao mi je tiho, dok mu je glava još uvek bila naslonjena na moje rame. - Znam, mili. Samo se opusti. Ili bar probaj. Kako ti uvek kažeš? Biće sve u redu... - Protrljala sam po leđima i onda smo čuli da ga zovu ostali. Otišao je da se presvuče i rekao mi da ga sačekam na kraju hodnika.
- Ej, evo me. Pozvao sam onog lika da nam doveze auto. - Izašao je malo bolje raspoložen i bilo mi je lakše. Mnogo teško podnosi poraze, pogotovo na derbijima. No, ja mu uvek govorim "Pa najbolji greše, tako i ti." i ta rečenica kao da mu skine neki kamen sa srca.
Petog marta sam ušla u 15. nedelju, a sutradan je bila utakmica protiv Bolonje. Ponovo pobeda i ponovo vidno raspoloženi Vanja. Dan nakon utakmice nam dolaze mejlovi o kvalifikacijama za EURO2024. Na spisku trenera? Ja. Na mestu prvog golmana? Vanja, naravno. Imao je još dve utakmice, u gostima protiv Lečea smo slavili (2:0), ali smo kući izgubili 4:0 od Napolija. E tada je Vanji prekipelo. Jeste, Napoli je prvi na tabeli, ali primiti 4 gola? Nije mogao da se pomiri sa time. Taj dan je bio dosta nervozan i nisam htela da se nabacujem i nerviram ga još više. Baš tog dana sam ušla u 17. nedelju, što znači da sledeće nedelje ulazim u 5. mesec trudnoće.
Isto to veče smo otputovali za Srbiju. Odmah sutradan održan je i prvi trening. Vanja je, za divno čudo bio srećan i spreman za rad. Kada smo ujutru ustali, morala sam da popričam sa njim. - Vidim da si raspoložen. Jako mi je drago s obzirom na ono juče. - Sedeli smo na terasici sobe u Pazovi, i rano ujutru pili kafu i čaj. - Jesam... Izvini ljubavi. Nisam trebao da se nerviram. Znam da te to brine, a ne želim da se još i ti sekiraš. To utiče na bebu. - Pomazio me je po stomaku pa onda uzeo još jedan gutljaj kafe. Trening je bio tek popodne pa smo ustali oko pola 8 da bismo proveli malo "alone time". - Mrvica se već polako vidi. Stomačić ti se nazire, mila. - Nije skidao pogled sa mene narednih 10 minuta, a onda sam ga trznula iz zemlje snova da bismo išli na doručak jer je jedno od nas trudno, jelte. - Aha, Okej, okej ajmo. Izvini, mrvo. - Poljubio mi je stomačić.
Sišli smo u restoran gde su bili samo novi mladi saigrači: Jovelja, Rosić, Mašović, Stojić i Samardžić. Lazara znamo jer igra u Udinezeu, Vanja je Rosića malo upoznao u busu sinoć jer su golmani sedeli skroz pozadi, pa i ja sa njima, ali sam naravno odmah zaspala pa nisam stigla ni sa kim da popričam. Sa ostalim momcima smo se to jutro upoznali. - Ćao momci. Ja sam Natalija, verovatno me znate kao sestru Filipa Kostića ili Vanjinu devojku. Ali ćete me takođe upoznati i kao zamenika selektora, drugaricu, sestru, kako god. Nadam se da ćemo se lepo družiti i proći na to Evropsko. - Rekla sam im sa osmehom.
Samo njih petorica nisu znali da sam trudna jer im jelte nismo ni rekli. Kada su "stari" igrači počeli da ulaze u restoran jedan po jedan su me grlili i samo ponavljali "Čestitam! Drago mi je!" i tome slično. Filip i Dušan su ušli zajedno i, iako smo došli iz istog grada i istim avionom, potrčali ka meni kao da me nisu videli 100 godina. - Ej sekić. Kako smo danas? -Pošto sam stajala naslonjena na sto, bilo mu je lako da mi stavi ruku na stomak. Tada su ona petorica totalno promenili izraze lica. Zajedno su uzviknuli "AAAA", u smislu da su skapirali što me svi pozdravljaju i čestitaju.
Trening je bio zakazan u 17h, a tek je bilo 11, pa sam otišla do sobe da odmorim. Vanja je ostao da sa momcima odigra par partija stonog fudbala pa je pola sata posle mene došao u sobu. Ležala sam na velikom bračnom krevetu sa podignutom FSS majicom i pipkala samu sebe po stomaku. Ušla sam u 17. nedelju, a od pomeranja bebe ništa. Jela sam dosta slatkog jer sam pročitala da ih to budi. Vanja me je video kako ćuškam samu sebe prstima i morao je da me slika.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Izgledala sam malo tužno i naravno da je to primetio. - Ljubavi, šta je bilo? - Spustila sam majicu i pogledala ga. - Ma ništa strašno. Samo... Očekivala sam da će šutiranje početi ovih dana... Pa se malo brinem. - Uzeo je telefon i iste sekunde pozvao doktorku. Pitao ju je kada bi trebalo da osetim bebu, čula sam njegovo "mhm, da, hvala, prijatno" i prekunio je vezu. - Ovako. Nema potrebe za brigom. Nekada se beba može osetiti tek krajem drugog trimestra, tako da, imamo još 10 nedelja da vidimo. - Bilo mi je baš lakše i legli smo da odmorimo.
🗒️:mislim da je ovo jedan od najdužih partova. za sada je more kod vanje i natalije mirno, ali ne zadugo... šta mislite, zbog čega? ili koga? stay tuned! ljubim vas i volim, uživajte, pišite utiske i requestove na novoj "priči"! kis kis, pozić!
