His biggest save | VMS

XLV

Džaka je, dakle, ušao u raspravu sa našim igračima sa klupe i sa mnom. Skoro pa mi se uneo u facu, a momci su onda poskočili. Vanja je sve to posmatrao na velikom video bimu na terenu.  - Poradi malo na kulturi i istraži poreklo. - Ja sam pokušala da ga otkačim smireno, ali onda je uradio nešto neočekivano. Predamnom se uhvatio za "međunožje", kako fino kažu mediji. Vanja nije ostao imun na to, a i kako bi? Pukla sam od besa kao i svi ostali iz reprezentacije. Nastalo je koškanje među našim i njihovim igračima i Vanja je dotrčao do nas. Opsovao je nešto i pokušao da se probije do Džake. Srećom, uspela sam da dođem do njega i smirim ga. - Pobogu, Vanja! Molim te, samo se vrati na gol. Molim te. Mnogo me plašiš. - Odgurala sam ga dalje od one rulje u kojoj se nije razumelo ko kome psuje majku, poreklo ili nešto deseto, a razgovetna je bila jedino sudijina pištaljka. Kada se tenzija malo smirila sudija je podelio žute kartone, jedan je dobio i Rajković. Desetak minuta nakon svega dobila sam znak od Piksija da menjam igrače. Umesto Tadića je ušao Đuričić, a umesto Žileta Radonjić. Ni 5 minuta posle Gudelj i Mitar su podobijali žute kartone, sjajno...

Nekako smo preko svega prešli i sudija je svirao nadoknadu. Još mi je to falilo. Sve je teklo koliko toliko mirno dok se Džaka nije uneo Blekiju u facu. E tada je nastao pravi pravcati haos. U sve se uključio naravno i Vanja koji je bio na ivici da poubija sve igrače, i naše i njihove. Uhvatio je Džaku za vrat i gurnuo ga uz ogradu gde su bili kamermani i fotografi. Džaka sa njegovih 1,85 metara nije mogao ništa Vanji od preko 2. Sudija se tu ubacio, ponovo žuti kartoni... Dajte momci, rekli smo da nećemo da padamo na provokacije. No, bilo kako bilo, izgubili smo, šta da se radi. Od Švajcaraca mi je prišao Rodrigez, jer je Vanjin saigrač i jedan od naših mnogo bliskih prijatelja. - Hvala ti Rodri, ne znam kako ću proći u svlačionici... Čestitam svakako! - Zagrlio me je i zatim potapšao Vanju pa Radonju po leđima.

Momci su ušli sa štabom u svlačionicu da se presvuku, barem su imali dovoljno svesti da se ne presvlače preda mnom. Stajala sam ispred svlačionice, sama u komplet praznom hodniku. Na oba kraja sam nazirala po jedno rame od sva 4 člana obezbeđenja, ali od drugih ljudi ni traga ni glasa. Igrači Švajcarske su ostali na slavlju pa su tek sad ušli unutra. U jednom momentu sam osetila poglede na sebi, ali sam ih ignorisala, uopšte mi nije bilo dobro. Čula sam i provokacije oko Kosova, od Šaćirija i Džake naravno. Kad sam u trenutku digla glavu i pogledala ka njihovoj svlačionici Džaka je ulazio unutra. Nasmešio mi se onako zlokobno i onda počeo da me vređa, ali i da mi se približava. Pošto sam držala telefon u ruci poslala sam poruku u grupu sa momcima na WhatsAppu, "Sama sam, Džaka me jako čudno posmatra. Kada bilo ko vidi poruku ne odgovarajte, samo izađite, okej?" u nadi da će barem neko da je vidi i izađe. On mi se idalje približavao, a ja sam stajala kao ukopana.

- Za ženu uopšte nisi loša kao trener. A nisi loša ni ovako, uopšteno... - Prišao mi je jako, ali jako blizu... - Mogao bi da se skloniš. Nakon svega tamo stvarno misliš da ću ti se obratiti kao čovek? - Rekla sam ljutito. - Ne moraš ti meni lepotice da se obraćaš uopšte, znaš? - Tad sam već plakala u sebi. Kako niko tu jednu jebenu poruku ne ume da vidi? Ponadala sam se da će Uroš da vidi, s obzirom na to da je uvek na telefonu. Uhvatio mi je pramen koji mi se nalazio na levom obrazu i nežno ga zavukao iza mog uveta. - Ne odupireš se... Sviđa mi se to. Jako si simpatična. - Progutala sam knedlu koja je bila veličine lubenice... - Ni meni ni tebi ne treba kaljanje obraza. Otac si, misli barem na decu, ako ne na karijeru. - Rekla sam krajnje tiho. - Pusti ti moju decu i karijeru. Ionako me žena nije zadovoljila par nedelja. A ti bi mogla da promeniš to. - U tom trenu vrata naše svlačionice se toliko glasno otvaraju, kao da je u toku teroristički napad. Džaka se ne odvaja od mene, a na vratima stoji Eraković, potpuno izbezumljen. - Vanja! Izlazi, ali odmah!!! - Vanja kao munja izleće na vrata a za njim i ostatak. Zatiču mene crvenih i suznih očiju, pribijenu uza zid. - Rekao sam ti još i malopre! ŽENU DA MI DIRAŠ NEĆEŠ! Sklanjaj te ručerde sa nje i da te više ne vidim! Je l ti jasno?! - Gotov je ako kaže nešto. Znam Vanju, a i ostale dovoljno dugo. - Nije se opirala. Ne vidim da joj smeta malo akcije. Nisi neki "gospodin savršeni". - E pa poslednji pozdrav Granitu Džaki... Filip, Dušan i Sergej su prvi nasrnuli na njega. - Sergej! Vodi je unutra brzo! - Vanja mu je doviknuo, a on je samo klimnuo glavom i zgrabio me.

Zajedno sa Tadićem i Pavlovićem me je uveo u svlačionicu i spustio me na prvu čistu klupu. - Diši, ej... Polako, Nale. Hoćeš vode. Strajo, daj brzo iz frižidera. - Umio me je i obrisao, ali nisam htela da popijem ni kap. Teško sam disala i suze su me gušile. - Vanja... - Je bila jedina reč za koju sam imala snage. Tadić je izašao da ga potraži, a Filip je sa Dušanom uleteo unutra i obojica su odmah kleknuli na kolena ispred mene. - Nano, lutko moja... Polako, ljubavi. Ej pogledaj me. - I dalje nisam bila svesna okruženja i samo sam ponavljala jednu istu reč, iznova i iznova. - Vanja... - Buka u hodniku se malo stišala pa su ova četvorica odahnuli. Odjednom su svi ušli unutra, osim Vanje. Posle nekoliko momenata i on je došao i kleknuo ispred mene umesto Filipa i Duce. - Ljubavi. Tu sam, mila, sve je okej. Dobro si. - Sama od sebe sam mu pala u naručje i konačno prodisala i zaplakala. - Šššš... Polako. - Nežno me je mazio po kosi i ljubio mi čelo.

Nakon nekoliko minuta sedenja na podu u Vanjinom krilu sam se malo osvestila. - Dajte joj vode, dehidriraće, pobogu ljudi. - Piksi je ušao sa ostatkom štaba. Sergej mi je pružio flašicu i konačno sam popila malo vode. - Ja... Misteru, ovo nije trebalo da se desi... Izvinite što sam Vas izneverila. - Bila je prva stvar koju sam rekla. - Za Boga miloga dete. Napao te je protivnički igrač, a ti se izvinjavaš zbog izgubljene utakmice. - Pridigla sam se i ponovo sela na klupu. - Znam, ali... - Seo je pored mene i zagrlio me. - Nema ali, Natalija. Izgubili smo, okej. Pokazali smo se u najboljem svetlu i to je jedino bitno. Glavu gore i idemo dalje ka EURO2024. - Trebala mi je ovakva uteha...

Još malo smo sedeli i dok su se oni spakovali, pa smo krenuli ka busu i hotelu. Nisam imala snage da sedim sa momcima pa je Vanja naručio da nam večeru donesu u sobu. Čim smo ušli ja sam legla na krevet. Nedugo zatim je stigla i večera, koja je bila jako obilna. Vanja je doneo sve na krevet jer nas je mrzelo da jedemo za stolom. Seo je pored mene i poljubio me u kosu. - Ajde ljubavi. Uzmi bar nešto, molim te. - Klimnula sam glavom i uzela parče hleba. Onda sam se konačno prisetila svega što se desilo i onoga što je Vanja rekao, a što mi je ostalo urezano. - Vanja? Mogu li da te pitam nešto, ljubavi? Zanima me baš... - Pogledao me je i klimnuo glavom. - Naravno, mila. Je l sve u redu?

🗒️:opet ja i jedan OGROMAN part sa vanjinim, kao što bi savage_love00 i Osmanovicka rekle, obilić momentom sa svetskog koji je i bio inspiracija za priču 🤭 part ima skoro 1300 reči, samu sebe sam nadmašila! nadam se da ćete da uživate! pišite mi utiske, ali i predikcije. pozić 💗