His biggest save | VMS

XXVIII

- Ja nemam šta da obučem... - Stala sam ispred ormana i otvorila ga. - Natalija. Pola tih stvari još uvek imaju etiketu na sebi, obuci bilo šta, ionako ti sve lepo stoji. - Čula sam Vanjin glas koji je dopirao iz kupatila. - Lako je tebi da kažeš, ti navučeš belu košulju, obuješ patike i obučeš rendom pantalone i to ti je to. Ženama treba mnogo više. - Ušao je u sobu i prišao mi. - Ajde kad već filozofiraš onda mi zakopčaj ove dugmiće, ja ne znam kako uvek omašim kada ih zakopčavam. - Mirisao je jako lepo, na neki skupoceni parfem. - Vi muškarci ste stvarno specifična stvorenja. - Rekla sam kroz smeh. - Eto tako. Spreman si. Aj sad izaberi mi šta da obučem. - Okrenula sam se prema ormanu. - Ona crna, uska. Najviše mi se sviđa, ako mene pitaš. - Klimnula sam glavom i izvadila je. - Našminkana sam dovoljno, samo da je obučem i idemo. - Obukla sam se i obula pa smo krenuli. Hteli smo da prošetamo jer je restoran bio blizu stana.

Kada smo stigli restoran je bio relativno prazan. Uzeli smo sto na zatvorenoj terasi, baš u ćošku. Za početak smo naručili vino, a posle rekli konobaru šta bismo da jedemo. Da, pastu. Kako ste pogodili? Konobar nam je doneo piće i rekao da će hrana stići kroz 15 minuta. Bio je jako fin. Ali normalan, za razliku od onog iz kafea. - Sutra imam slobodan dan. Rekla si da ujutru imaš ispit, pa mogu da krenem sa tobom do faksa i da posle ceo dan provedemo zajedno. - Vanja je rekao, naginjući čašu. - E pa, da znaš da može. Ne bunim se. - Još malo smo pričali i hrana je konačno stigla. Oboje smo bili dosta gladni i sve smo pojeli. Bilo nam je baš lepo. Konačno smo imali malo mira i vremena za nas. Vratili smo se u stan, presvukli se i seli na kauč. Vanja je uključio neku igricu, a ja sam mu sela u krilo. - Ne smetam? - Promrmljala sam naslonjena na njegovo rame. - Ne ljubavi, naravno da ne, ni ne osećam te, toliko si mala. - Rekao je šaljivo. - Okej, onda ću da spavam. - Pomazio me je po kosi i ubrzo sam zaspala.

Budim se u sobi i našem krevetu, ali bez Vanje. Pretpostavljam da me je preneo u krevet nakon što je završio igricu. Osetila sam miris hrane i odmah otrčala do kuhinje. - Opet kuvaš? - Malo sam ga prepala. - Nisam znao da ćeš ovako rano da ustaneš. Jesi li spremna za ispit? Kad počinje? - Klimnula sam glavom i sela na kuhinjski pult. - U pola 11 treba da sam tamo. Imamo vremena, tek je 8:20. - Dodao mi je tanjir i privukao je stolicu da sedne ispred mene. - Nemaš tremu? - Pitao me je dok je prinosio viljušku ustima. - Onako, šta znam. Imam je, ali znam da nema potrebe za njom. - Još malo smo pričali i onda je bilo vreme da se spremimo i krenemo.

Kada smo stigli na faks Vanja je ostao da me čeka u hodniku dok sam ja ušla unutra sa profesorkom. Polažem ispit iz istorije. To mi je teži deo gradiva. Ovo oko sporta je dosta opuštenije. Profesorka me je ispitivala dobrih sat vremena, i relativno sve sam znala. - E pa, koleginice. Ovo je bilo za između 9 i 10. Ali, ovo Vam je prva godina, niste iz Italije, a i znam šta ste sve preživeli. Tako da, od mene jedna 10 za ovaj semestar! Svaka čast! - Zahvalila sam joj se i ponosno izašla napolje. Vanja me nestrpljivo čekao u hodniku i kada me je ugledao odmah je dotrčao. - I? I? Pričaj! Šta je bilo?! - Gledao me je uzbuđeno. Morala sam da se našalim sa njim malo pa sam pognula glavu. - Ajoj ljubavi... Nema veze, biće sve okej. Uvek postoji druga šansa. - Nisam mogla da izdržim i nasmejala sam se. - DESETKA! - Zagrlila sam ga i počela da ga zezam. - Pa bravo srećo! Znao sam da si ti perfektna! - Otišli smo kući da proslavimo moj uspeh.

• 4 meseca kasnije... •
23.07.2020. godine

Sutra mi je 20. rođendan. Iskreno, nisam nešto preterano uzbuđena, ali sam srećna što ću ga konačno provesti u miru, sa čovekom kojeg volim. Jeste da je sutra ponedeljak, ali nema veze. Vanja je insistirao da izađemo na večeru u neki fensi restoran. Prvo sam bila malo skeptična, ali sam pristala, ipak mi je rođendan. Legli smo malo ranije i baš brzo zaspali, jer smo bili sa Sašom i ostalima na plivanju.

Bude me zraci sunca i Vanjin glas. - Ustaj, ljubavi. Srećan rođendan, mila moja. - Polako otvaram oči i ljubim ga. - Hvala, ljubavi. - On me podiže i okreće da vidim šta se nalazi na krevetu. Raznežila sam se. - Joj Bože, Vanja! Pa ovo je prelepo! Hvala ti do neba... - Nisam mogla da se nagledam.

- Ajde sad ustaj da doručkujemo pa da se polako spremamo za večeru. Znaš da nam treba sat do tamo. - Poljubio me je i izašao iz sobe. Videla sam da me je pomenuo na storiju pa sam otvorila Instagram da vidim ko mi je sve čestitao. Dobila sam mali milion poruka od članova porodice, prijatelja pa i fanova. Ustala sam i zazvonio mi je telefon. Filip me zove, duša moja. - Ej Fićo! - Rekla sam uzbuđeno. - E Nano! Srećan ti rođendan lutkice moja! - Joj kako je divan. - Hvala bato. - Čula sam Danila u pozadini. - Srećan rođendan teto! - *Bubica tetina...* - Hvala mili! Mnogo mi nedostajete, svi! - Malo smo popričali pa su me onda zvali mama i tata, Emiliano, Dušan i Bleki i svi ostali. Vanja se baš potrudio da spremi lep doručak i sve smo pojeli. Bilo je već pola 2, a nama je večera u 7 uveče. Taman imam vremena da operem kosu i da se detaljno sredim. Htela sam da izgledam lepo pa sam se full našminkala i skockala. Bilo je vreme za polazak i oboje smo izgledali jako elegantno.

Kada smo stigli u restoran nisam mogla da verujem svojim očima...

🗒️:mali cliffhanger, nisam dugo... mislim da ću napisati još maksimum 12 delova. mislim realno, to je baš dosta, ali eto, imam neku dozu inspiracije trenutno! tako da, uživajte! pozić 💗