His biggest save | VMS

I

01. septembar 2018. godine

Danas je taj dan. Počinje moj novi život...Budim se sa osmehom na licu, spremna da pokorim ovaj svet. Ne mogu da verujem da mi se ovo dešava i da konačno mogu da ispunim svoj san.

Oh! Nisam vam se predstavila! Kako bezobrazno od mene. Ja sam Natalija Kostić.
Da, da... Kostić. Mlađa sestra famoznog fudbalera Filipa Kostića.
Zanemarimo mog "savršenog" batu za sada.
Dakle, kao što rekoh, zovem se Natalija. Imam 18 godina i idem u beogradsku gimnaziju "Stefan Prvovenčani". Mislim, išla sam...

Upravo taj perfekat je uzrok mog, jutros, ozarenog lica! Naime, krajem treće godine prijavila sam se na konkurs za razmenu studenata koji je raspisao Univerzitet u mom omiljenom gradu, Torinu.
Već desetak godina maštam o upisivanju tog Univerziteta i, konačno, moja mašta će se pretvoriti u stvarnost.

Nego, da se vratimo mi u sadašnjost.
Katapultiram samu sebe iz kreveta i, brzinom svetlosti, strčavam u prizemlje jer znam da je jedna jako posebna osoba dole...

Bacam mu se u zagrljaj i počinjem da plačem, od sreće naravno. Mnogo mi je nedostajao i jedva sam čekala da ga vidim. Puštam ga iz zagrljaja i vidim mu suze na licu... Pa da, naravno, ja sam mu oduvek bila slaba tačka.
Još jednom me snažno povlači ka svojim grudima i nežno mi miluje glavu, povremeno prolazeći rukom kroz moju razbarušenu kosu.
Kako je moja glava bila okrenuta nalevo i moj desni obraz bio pribijen uz levi deo njegovih grudi, imala sam odličan pogled na moje levo rame na kojem se nalazila samo bretela od bebi-dol pidžame koju sam imala na sebi.
U jednom momentu osećam kako mu se disanje prekida i on počinje da jeca. Vidim 2-3 suze na svom ramenu i polako se odvajam od njega da ga bolje pogledam.

Hvatam ga za obraze svojim šakama koje su, u poređenju sa njim samim, bile sićušne, i polako mu podižem glavu da pogledam u moje omiljene kafene okice. - Filipe, zaboga, smiri se. Ej... pa tu sam, sve je okej. Pogledaj me. - Prestaje da jeca, ali mu ruke, koje su bile na mojim i dalje drhte. Konačno skuplja dovoljno snage da podigne glavu i da me pogleda u oči. Kako kaže, njegovi mali smaragdi...
Čujem ga da kroz šapat i suze napokon progovara. - Nano moja, koliko si mi samo nedostajala. Ne mogu da verujem da te konačno vidim, posle skoro godinu dana. - Da... Najtežih godinu dana u mom životu.

Jeste narode, dobro ste primetili, famozni i neustrašivi Filip Kostić se raspilavio zbog svoje sestrice. I, ako mu neko nešto kaže u vezi toga, on samo odmahne rukom, eventualno ga nekad čujem da ubaci "pa šta?" uz to mahanje.

Pitate se zašto je ovde, u Beogradu? Mislim da znamo odgovor na to pitanje. Zbog mene.
Insistirao je da me vodi na aerodrom, da ide sa mnom u Torino samo da bi me ispratio i smestio. Takođe, verovatno ste se zapitali zašto se nismo videli skoro godinu dana? Pa, eto, prost rezultat njegovog posla. Od kako trenira u Eintrachtu mnogo je zauzet i teško uspeva i da nam se javi preko video poziva, a njegov dolazak je svima postao misaona imenica.

Uspevam da ga smirim i odlazimo do kauča da popričamo. - Nano... - Čujem nadimak koji samo on sme da koristi. Osmehuje mi se i prolazi mi rukom kroz kosu. - Gde su ostali? - Pita me, misleći na mamu i pretpostavljajući da je i Stefan tu. - Pipo, spavaju još uvek. - Gledam u sat i počinjem da se smejem jer ne mogu da verujem da sam ja ustala ovoliko rano. Filip me začuđeno gleda i smeška se jer ne kapira šta me je toliko nasmejalo. - Tebi je uvek nešto smešno. - I on kreće da se smeje jer vidi svoju sestricu srećnu.

Konačno progovaram sa bolom u stomaku. - Pogledaj na sat! 04:58 je! Pa ja ne verujem! Ja ovoliko vredna? E sad definitivno počinjem novi način života! Hahaha...
Nakon što smo se ispričali bilo je vreme da probudimo mamu i Stefana. Tata nam trenutno nije tu, u Rusiji je, zbog svog posla.

Ulazimo u Stefanovu sobu i tiho pokušavamo da ga probudimo jer smo hteli da svo troje odemo kod mame. Trljam ga po nadlaktici u nadi da će da se probudi - Stefi... Hajde ustani, vidi ko je došao. - Govorim mu, smeškajući se. Konačno vidim da mrzovoljno trlja oči. - Samo još pet minuta, Naki. - U tom momentu čuje se Filip koji mu govori da ustane i Stefan naglo otvara oči i obara Filipa na krevet, od uzbuđenja da se razumemo. - Matori, ala si se očeličio u toj Nemačkoj. Svaka čast moram priznati. Dobar si... - Morala sam, nažalost, da prekinem ovaj divan trenutak između moje braće jer je na satu pisalo 6:27, što je značilo da naša mama ustaje za tri minuta i da moramo da požurimo.

Upadamo u maminu sobu, kako Filip kaže "k'o teroristi", i svo troje skačemo na mamin i tatin krevet. Gospođa Sandra, iliti naša mama, briznula je u plač od sreće jer su njeni "gatitosi" ponovo na okupu.

Da pojasnim zabunu oko "gatitosa", naime, naša baka, Sara, je Argentinka i to u suštini znači da je naša mama Srpsko-argentinskog porekla. I mi smo veliki deo detinjstva proveli kod nje i naše tete Suzane u Buenos Airesu. Teta je ostala tamo i udala se, a mama je došla u Srbiju da živi sa tatom i da ide na fakultet.
Planirala je da se vrati za Argentinu i da živi tamo, ali ju je moj bata Stefan omeo i ostala je u Srbiji.

Teta se udala za teču Alberta i dobili su našu braću Alehandra i Emiliana.
Argentina? Emiliano? Fudbalska porodica? Da. Damian Emiliano Martinez Romero,
27-godišnji momak, trenutni golman Redinga iz Engleske, je glavom i bradom, moj brat od rođene tetke.
Znam, suluda činjenica. Nekad i ja ne mogu da shvatim kako je moguće da su mi dva brata fudbaleri. Ali eto, šta je tu je.

🗒️: mislim da je ovaj chapter previše dug, ali opet, možda je tako i bolje, jer ste dobili jako dobar uvod! Uživajte! ❤️