His biggest save | VMS

XXXVII

- Dakle, Vi niste otac. - Odahnula sam. *Hvala ti Bože.* Videla sam da je i Vanji, ali i Feranu, laknulo. - Hvala Vam doktorka. - Zahvalio joj se i prekinuo vezu. - Ako se Luni nešto desi, ja ne dobijam Helenu... Već njena baka po ocu. Molim te Bože da sve bude okej. - Feran je progovorio. - Kako sad to? - Vanja ga je upitao. - Lepo. Ni ja joj nisam biološki otac. Tu sam od Luninog saznanja da je trudna. Ja sam joj bio najbolji prijatelj. Te nedelje kada je zatrudnela, bila je kidnapovana od strane bivšeg muža. I on ju je silovao. Dok je ja nisam pronašao. Ali još uvek se zakonski nije rešilo pitanje starateljstva nad Helenom. Još uvek je pola pola, a pokušavam da obezbedim puno starateljstvo Luni. Ja sam joj advokat... Pokušavam da je izbavim da bismo mogli da se venčamo i da ja dobijem starateljstvo nad Helenom. - Rekao je u jednom dahu. - Izvinite me na sekund. Moram na vazduh. - Ustala sam i spustila Helenu na stolicu pored Vanje. Klimnula sam mu glavom i otišla do lifta da se popnem na vrh bolnice jer mi treba malo mira. Naslonila sam se na ivicu i počela da plačem. Luna je silovana? Pobogu, jadna žena... Tek sada sam shvatila zašto me je preko pogledala. Veoma je zaštitnički nastrojena prema Heleni jer ne želi da joj se išta loše desi. Razumem je. Nisam mogla da se smirim, počela sam da se gušim u suzama jer sam se prisetila one noći.

- Ej. Mila... - Čula sam Vanjin glas i okrenula se naglo. Video je da mi nije dobro. - Ej ljubavi. Polako, gledaj me. Sve je okej... - Uhvatio me je za lice i pomerio mi kosu. - Polako, diši... Pa sve je u redu. Što sada plačeš? - Došla sam polako do daha i pogledala ga. - Prvo... Luna je preživela istu stvar kao i ja... A drugo, imala sam tračak nade da je tvoja i da bi dobio starateljstvo ako bi se Luni nešto desilo, ne daj Bože. Kada ja ne mogu da ti rodim dete. Barem da se brinemo o njoj. - Suze su mi same tekle, a on je pokušavao da ih zaustavi. - Ne. Ne i ne. Ti ćeš, živote moj, da mi rodiš svu decu. Okej? Rodićeš mnogo dece. Obećavam. Sve ću da učinim da se ostvariš kao mama. Okej? Jesi  li me razumela? - Polako sam klimnula glavom. - A šta ako ne uspem? - Pitala sam... Možda nisam trebala, ali su me emocije preplavile. - Ako se i to desi, uvek postoji opcija surogat majčinstva. Ili usvajanja? Sve svoje bih dao samo da mi ti budeš srećna. - Nikad u životu nisam mislila da ću imati ovako divnog čoveka pored sebe. - Hvala ti. Hvala što si tu i što postojiš. Ajmo dole ipak. Možda se Luna probudi. - Uhvatio me je za lice i poljubio. Ali ne iz neke seksualne strasti... Niti iz nekakvog sažaljenja. Ne. Iz prave, istinske, neiskvarene ljubavi. I trebalo mi je to.

Ustali smo sa poda i krenuli ka liftu. Feran je bio u hodniku i držao pospanu Helenu dok je pričao sa doktorkom. - Kakvo je stanje? - Vanja ga je pitao, a Helena je pružila ruke da je ja uzmem. - Dođi lepotice. Nek tata priča sa bata Vanjom. - Bila je baš pospana pa sam je samo zagrlila i sela na stolicu da probam da je uspavam. - Doktorka je rekla da će sada da je probude. - Vanja ga je polako potapšao po ramenu i nasmešio se. - A je l ti rekla još nešto možda? - Feran ga je pogledao malo iznervirano, ali razumljivo. Žena mu je u bolnici, a Vanja se tek tako smeje. - Ne? Da li je trebala? - Tad ga je Vanja uhvatio za oba ramena i klimnuo glavom. - Postaćeš ćale! Trudna je! - Malo ga je prodrmao, a Feran je počeo da plače i zagrlio je Vanju veoma, ali veoma, jako. - Ne mogu da verujem! Mislio sam da je nemoguće. Imala je 2 spontana pobačaja u poslednjih godinu dana. Ovo je neverovatno! - Govorio je kroz suze. Nasmešila sam mu se i šapnula "čestitam". Klimnuo mi je glavom i uzvratio smešak, a onda je naišla doktorka.

- Gospodine Hernandez! - Dotrčala je do Vanje i Ferana. - Budna je. Odradili smo ultrazvuk da vidimo zdravlje bebe. Gospodine... - Zastala je. To je retko kad dobar znak. - Vaša supruga nosi trojke! Čestitam. - Viknula je. - TROJKE?! - Uhvatio se za glavu i počeo da plače, i ponovo zagrlio Vanju. - Polako, polako! Čestitam! Kako ćeš na porođaju ako si sad pred onesvešćivanjem? - Vanja je jedva izustio koliko ga je ovaj stegao. - Hvala! Hvala! O Bože blagi! Smem li da uđem? - Upitao je doktorku koja je klimnula glavom i povela ga ka Luni. - Da krenemo i mi? - Pitala sam tiho, ne želeći da probudim Helenu. Vanja je prebacio ruku preko mojih ramena i pošli smo za njima.

Luna je bila polubudna kada smo ušli, a Feran ju je već držao za ruku i plakao. Helena je čula njen glas i probudila se pa sam je spustila da legne pored svoje mame. - Mama, zašto tata i ti plačete? - Upitala ju je sanjivo. - Ljubavi, mama i tata plaču od sreće. Dobićeš braću i sestre! Mama nosi tri bebe ovde. - Pokazala je na svoj stomak i gde je Helena stavila svoju ručicu. - Čestitamo. Feran nam je ispričao sve. Stvarno mi je žao... Preživela sam istu stvar. Samo što nisam dobila anđela kao ti... I to mi je verovatno oduzeto. Budi srećna što si dobila tu mogućnost opet. Od srca ti čestitam. - Rekla sam, pokušavajući da zadržim suze. Vanja me je pomazio po leđima i prišla sam Luni da je zagrlim. Uzvratila mi je još jače i šapnula mi reči podrške. - Ne brini. Vanja te mnogo voli. Vidi mu se u očima. Učiniće sve da postaneš mama. Veruj mi. - Odaljila sam se od nje da je i Vanja zagrli. - Čuvaj je, molim te. I hvala vam što ste me spasili. - Rekla mu je gledajući u mene. Pozdravili smo se i izašli iz sobe da ih ostavimo same, a i da se mi odmorimo.