His biggest save | VMS

X

Vanja i ja smo sve ispričali Filipu, koji se šokirao i razbesneo kada je čuo šta mi se desilo. Morali smo da tražimo neki savet od lekara kako da ga smirimo. Na kraju su nam dali neku blagu tabletu za smirivanje. U tom me prozivaju za rezultate. - Kostić? Možete ući. - Ustajem i povlačim ovu dvojicu za sobom. - Da li mogu i njih dvojica, molim Vas? - Vidim da doktorka klima glavom i nas troje ulazimo za njom u ordinaciju. - E pa ovako... Kao prvo, fizički gledano, relativno sve je okej, nema nikakvih infekcija i oštećenja. Lekar koji Vam je pregledao rane mi je rekao da Vam prenesem da je sve u redu i da samo redovno previjate zavoje. Nego, da mi pređemo na moje analize. Dakle, kao što rekoh, ništa strašno. Nažalost ovakvih situacija je sve više u današnje vreme i nekako smo navikli da se nosimo sa tim. Gospođice Kostić, imam jednu negativnu vest... Velika je verovatnoća da nećete moći da budete u drugom stanju. To je, nadamo se, samo pretpostavka. Šanse da zatrudnite su jako niske, ali nisu nula. - Oči mi se pune suzama i počinjem da drhtim. - Opet kažem, nadamo se najboljem. Da Vam pojasnim, Vi ste u redu što se tiče razvoja jajne ćelije, hormona itd., samo je fizički skoro pa nemoguće da iznesete trudnoću, nažalost. Dakle, niste sterilni, ne brinite se. Ali Vaše telo je pretrpelo OGROMNU traumu, i Vi to morate da razumete... - Klimam glavom i već osećam suze na obrazima. - U redu, hvala Vam doktorka. - Čujem Filipa kako joj se zahvaljuje i nastavlja da razgovara sa njom, ja se u međuvremenu okrećem prema Vanji. - Nije mi dobro, pomozi mi da izađem. - Na brzinu se javljamo doktorki koja zatim nastavlja da objašnjava Filipu sledeće korake za moj oporavak.

Vanja i ja izlazimo napolje i sedamo na prvu slobodnu klupu. Polako obavijam svoje ruke oko njegovog vrata i plačem mu u rame. On prolazi rukama kroz moju kosu u nadi da može da me smiri. - Nano... Šššš... - Nije progovarao od kad smo Filipu dali tabletu. Tek kada sam mu čula glas, malo sam se opustila. - Ej, čula si doktorku. Nije nemoguće, samo su male šanse, ali moraš da veruješ u čuda, okej? - Odaljavam se od njega i brišem suze. - Ali ja ne mogu da verujem. Pseto jedno! Kako je mogao! Upropastio mi je život! - Počinjem da se udaram po glavi i krilu. - Glupačo! Nisi trebala da dođeš ovde uopšte! Sama si kriva, Natalija! Sama... - Vanja uspeva da me obuzda i ponovo me grli, ovog puta mnogo snažnije. - Natalija, za Boga miloga... Smiri se, molim te! Ne radi to sebi. Nisi ti kriva! Sve će se srediti. - Podižem glavu i gledam ga u oči. - Obećavaš? - Pitam ga kroz suze. - Obećavam. Hajde, eno ga Filip. Idemo kući da se odmoriš i da vidimo šta ćemo za večeru.

- Kući? - Stajem u mestu i zbunjeno gledam u Vanju. - Da, Nano. Kući. Želim da živiš sa mnom. Da bih zapravo mogao da ispunim ona obećanja koja sam ti dao. A i da se odužim tvom bratu zbog svoje greške. Naravno, ako ti to želiš? - Ostala sam u šoku. Nisam znala šta da mu odgovorim. Ustvari... jesam. Toliko se bezbedno osećam kad sam sa njim i želim da mu budem blizu. - Vanja... Ne želim da smetam... - *Najjače da ne želiš, Natalija!*
- Bože me sačuvaj! Ti da mi smetaš? Ne blebeći. - Konačno sam se nasmejala kao čovek. - Okej, okej, onda prihvatam. - Grlim ga iz sve snage i skakućem kao malo dete. Puštam ga i preusmeravam pažnju na jedan prizor. - A i vidim ko je JAKO složan po tom pitanju. - Oboje preusmeravamo pažnju na Filipa koji željno iščekuje da kažem "DA", kao da me Vanja prosi, a ne kao da mi nudi sigurnost. - Hvala Bogu! Sad ne moram da se brinem za tebe. - Filip počinje da se kezi od sreće. - Hajde da svratimo do tvog stana i da ti uzmemo stvari. Da te preselimo odmah. - Vanja me gleda i namiguje mi. - Ajde, ajde. Idemo. Idemo kući! - Teram ih da uđu u auto i osmehujem se Vanji.

Stižemo do moje zgrade i ostajemo blago zatečeni. Poplava... I to sa mog sprata. Pa sjajno! Univerzum baš hoće da ja odem kod Vanje, a? U redu je univerzume, shvatila sam. Ulećemo u zgradu i penjemo se na moj sprat. Voda nam je skoro do kolena i užasno je hladna. Konačno dolazimo do mog stana i tek tada kapiramo da je sav ovaj haos potekao odatle. - Gospode Bože! Šta se ovde desilo?! - Filip zaprepašćeno pita. Ja od šoka ne mogu ni da progovorim. Ulazimo u stan i ne možemo da verujemo. Još u hodniku smo ustanovili odakle voda dolazi. Ali voda nije bila problem. Nešto drugo nam je bilo mnogo gore...

🗒️: tek sada sam uspela da napišem nešto. izvinite na dugo iščekivanom partu, malo je kraći, ali obećavam da će sledeći biti malo duži 🫶🏼 uživajte,  dok ja pišem nove partove! danas možda izađu čak 2! pozić 💗