His biggest save | VMS

XXI

- Nano, dodaj mi malo brašna, molim te. - Da, eto nas u kuhinji u 10 uveče, pravimo picu. I lepo nam je, iskreno. - Evo evo. - Dodajem mu časkom brašno i vraćam se na rendanje kačkavalja. - Ej, dođi čas, vidi. - Prilazim Vanji koji me zove da vidim kako je zamesio testo. - Vrednice moja. Bravo ljubavi! Pa ovo je super. - Kažem, dok gledam dve podloge, za otprilike neke srednje pice, i to u obliku srca. - Pa preslatko. - Okrećem se prema Vanji koji mi odjednom prstom stavlja brašno na nos. - Ej! Pa malopre sam se okupala! E nisi fer sad, stvarno. - Uzimam kesu i bacam malo brašna na njega. - Polako, polako, polako. Ovo ionako nije naša kuhinja. Ne smemo sa pravimo haos. Kad dođemo kući pa ćemo da ratujemo. Ajde, završi taj kačkavalj dok ja stavim sos i meso na ovo. - Prestali smo sa 'food-fight'-om i vratili se na pravljenje pice. Vanja je stavio sos i neku rendom šunku, a ja sam sve to finiširala sa rendanim sirem. - Oženiću te. - Čula sam mu glas dok je stavljao picu u rernu, a ja čistila pult kuhinje. - Ma naravno. Posle jednog pravljenja pice. Čekaj da vidiš kako pravim sarmu-... - Rekla sam kroz smeh, ali, kada sam podigla glavu, Vanja se nije smejao na moj komentar. - Ček, ček, ček... Ti si ozbiljan? - Pogledala sam ga zbunjeno. - Mrtav ozbiljan. Oženiću te jednog dana. Kunem se. -
Prišla sam mu i stavila svoje ruke na njegov vrat, a on svoje na moj struk. - Sviđa mi se ta ideja... - Poljubila sam ga. - Mhm... Jelda? - Promrmljao je, ne sklanjajući svoje usne sa mojih.

Posle 15ak minuta bilo je vreme da izvadimo pice iz rerne. Vanja je insistirao da ih izvadi jer ću "izgoreti svoje ručice". - Strpi se, mala. Još je vrelo. - Nisam mogla da čekam. Bila sam baš gladna... - Baš si kvarižurka. Gladna saam, Vanja. - Nasmejao se. - Kao neko malo dete si, majke mi. Mnogo si slatka. Ajde, da izvadimo piće i nadeve iz frižidera pa da idemo u sobu da pustimo neki filmić i da jedemo. Ponesi majonez i kečap, i ovu flašu. Ja ću pice i čaše da stavim na poslužavnik i da ih ponesem. - Uzela sam potrepštine iz frižidera i krenula uz stepenice.

Stavili smo sve na krevet i Vanja je uzeo lap-top da uključi film. Naravno, uključio je 'Kralja lavova', moj omiljeni. Nasmešila sam se i sipala nam koka-kolu u čaše. Legao je pored mene i uzeo parče pice i čašu dok sam ja samo popila gutljaj soka i isekla sebi parče. - Mmmm... Ovo je super. - Usta su mu bila puna. - Dođi, lezi pored mene, malecka. - Ušuškala sam se pored njega i gledala film. Da, gledam ga milioniti put i ne, nikad mi neće dosaditi. Imam 19 godina, pa šta? Svi smo mi deca u duši.

Naišla je scena kada je Mufasa poginuo i ja sam počela da plačem. Koliko god puta da gledam ovaj film, ta scena će me uvek pogađati. Vanja je video da mi idu suze i podigao se. - Ej, ljubavi. Šta je bilo? - Nisam mogla da kažem ništa, samo sam pogledala ka ekranu. - Jel zbog filma? - Klimnula sam glavom i ponovo zaplakala. - Joj, malecka. Pa nemoj da plačeš, dođi ajde. - Zagrlio me je. - Srećica moja emotivna, kako si ti jedna čista duša. Ššš... To je samo film. Nemoj više da plačeš, okej? - Obrisao mi je suze i nežno me poljubio. - Okej. Neću, neću. -

• 10 dana kasnije... •
27.03.2020. godine

- Jesi sve spakovala, ljubavi? - Vanja me pita dok zakopčava svoj kofer. - Mhm, jesam. Ajde da pitamo ostale jesu li se spakovali. Pa ako jesu, da krenemo odmah. - Zatvorila sam i svoj kofer i otišli smo do Sergejeve i Natalijine sobe. Oni su se već bili spakovali i čekali nas ostale. Filip je viknuo da su i njih trojica spremni, a Nemanja i Nikola su već pakovali svoje, Anjine i Isidorine, kofere u kola.

- Ajmo narode. Jesu svi spakovani? Ništa nije zaboravljeno? Možemo da krenemo? - Filip je, kao najstariji, pitao. Svi smo složno rekli "DA" i krenuli smo nazad za Torino. Nažalost, vreme za odmor je isteklo i morali smo da se vratimo. Ali biće prilike za nove odmore. I mnogo bolji provod. Raspored u kolima nismo menjali, nije bilo potrebe.

Sama vožnja je bila okej, pola sam prespavala na Vanjinom krilu, ali da, bilo je super. Ovi koji su morali da idu u druge gradove su ipak ostali još to veče jer su bili umorni od vožnje, pa su uzeli karte za sutradan. Svi smo se rastali i otišli da se raspakujemo i spavamo. Dogovorili smo se da ujutru idemo na doručak i kafu. Pošto se nećemo videti neko vreme.

Kada smo ušli u naš stan Vanja se samo bacio na krevet i izdahnuo. - Preumoran sam. Daj odmah da legnemo. - Odmahnula sam glavom i otvorila kofere. - Prvo da se raspakujemo. Sutra idemo sa ovima, a i imaš trening, ljubavi. - Mrzovoljno je ustao i pomogao mi da sredimo stvari. Što je bilo jako lako, zapravo.
- Nešto razmišljam... - Prekinula sam prijatnu tišinu. - Hm? - Podigao je glavu. - Nikad mi nije pomagao ni u čemu... Iako smo živeli zajedno i bili godinu dana u vezi... Mnogo mi prijaš, Vanja. Mnogo. - Ostavila sam stvari i sela mu u krilo. - I ti meni... Baš... - Pomilovao me je po obrazu i ponovo je nastala ona najprijatnija tišina. - Aj mi da raspakujemo sve ovo i da legnemo. A? - Klimnula sam glavom, poljubila ga i ustala. Sela sam na pod do svog kofera i ponovo počela da sortiram stvari.

Završili smo sve i ja sam odnela veš u mašinu, pa sam je uključila. Pošto sam se već istuširala to jutro nisam htela da sve ponovo radim pa sam se samo presvukla u pidžamu i legla. Naravno da je već bio u krevetu. Polovično budan. Ali ga razumem, oboje smo bili preumorni i jedva smo čekali da se vratimo kući. Nakon nekoliko razmenjenih poljubaca smo zaspali kao zaklani.

🗒️: evo mene opet! nemam neki poseban komentar, čisto da pitam kako vam se sviđa priča do sada? biće zanimljiva, to obećavam!!!
uživajte i pozić 💗