His biggest save | VMS

XLVI

- Mhm, jeste jeste... Samo... - Progutala sam zalogaj i okrenula se prema njemu. Imala sam neki blesavi kez na licu. - Šta se keziš? - Rekao je, štipkajući me za obraz. - Ženu? - Tada je i shvatio zašto. - Aaaa to ti je! - Slatko mi se nasmešio. - Pa ženu, nego šta nego ženu! Sad nisi zvanična, još uvek. Ali svejedno si moja žena. - Sad sam ja njega uštipnula za obraze i nasmejala se. - Papučo jedna. - Počeo je da me golica kao lud. - Ako ćeš da mi budeš žena, onda ću da prihvatim da sam papuča. - Još malo smo se zezali i pojeli ostatak hrane, pa legli da spavamo.

Sutradan jutro smo proveli u medicinskom krilu našeg kampa kako bi videli da li su momci okej. Onda je i došlo vreme za povratak kući. Bio je to jedan od najtužnijih letova sa ovim momcima. - Ljudi... - Stala sam nasred aviona da im se obratim. - Znam da vam nije do priče i znam kako vam je. Ali molim vas, kao rod rođeni, da ne odustajete. Za 3,5 meseca nam počinju kvalifikacije za EURO. Nemojte da padate, okej? Mislim da bih ja trebalo da imam najveći osećaj krivice ovde. - Svi su se odjednom pobunili. - NE NE! NE NATO! NISI TI! SVI SMO PODJEDNAKO KRIVI! NEMOJ TAKO! TI SI DALA SVE OD SEBE! - Uzvikivali su. - Okej okej, ali opet kažem, ne odustajte! Idemo dalje, bilo je šta je bilo. Okej? Mnogo vas volim i verujem u sve nas. - Dobila sam aplauz i par uzvika "I mi tebe Nale naša!" i vratila se na svoje mesto pored Vanje. Nakon toga su malkice živnuli i bili mnogo pričljiviji.

Htela bih samo da pomenem i to da sam postala strina! Rodila nam se mala Irina i bili smo presrećni. Pogotovo Sergej. Da, bili smo u inostranstvu i nismo uspeli da budemo na porođaju, ali nema veze. Kada smo to veče stigli u Beograd otišli smo busom FSS do Pazove gde je Vanjin i Sergejev tata čekao mene, njih dvojicu i Filipa. Vozili smo se nekih 45 minuta do njihove kuće u Novom Sadu. Tamo su nas čekali Natalijini roditelji, moji i Filipovi roditelji i Vanjina i Sergejeva mama. Kao i Nata i malecka Irina. Sergej se odmah raznežio i uzeo je u naručje. Dok sam se pozdravljala sa svima on i Vanja su već stigli obojica da je uzmu. Red je bio i na mene. Nata mi je prišla i spustila tu mrvicu u ruke. Malo je reći da sam se odmah zaljubila u to stvorenje. Malene ruke, nosić, ona medved kapica, ma sve je na njoj bilo savršeno. Emocije su me obuzele što zbog Katara što zbog činjenice da su Irina i Danilo jedina dva deteta koja su meni i Vanji u jako bliskom srodstvu i mene ubija to što su nam rod rođeni, a nisu naši. Možda nikad naše nećemo ni imati... Suze su mi se same slivale niz lice dok sam gledala malog anđela u svojim rukama. - Bože koliko si savršena... Već te mnogo volim, dušo moja lepa. - Vratila sam je Sergeju jer mu je posle svega trebalo samo to. Vreme sa njegovim devojčicama.

Ostavili smo ih u sobi i sišli u prizemlje. Moji su bili toliko zabrinuti oko svega sa Džakom. Da, i u novinama je izašlo. Majka me držala kao da ću da joj pobegnem. - Daj, kevo ugušićeš me skroz. - Probala sam da se oduprem. - Ćuti bre. Nisam te videla dva meseca. Tišina. - Džabe i moje protivljenje, to je majka. Sedeli smo još malo, a onda smo se požalili da nam se spava. Moji su ostali jer je kuća dovoljno velika za sve nas. Vanja i ja smo otišli u njegovu sobu, Filip i Kristina u jednu, a moji roditelji u drugu. Vanjini su legli na kauč u dnevnu, uprkos mom i Vanjinom protivljenju.

Kada sam ujutru, koje nije bilo baš jutro, već negde 2 popodne, sišla svi odrasli su već bili dole. Naše majke su čavrljale u kuhinji, a očevi raspaljivali roštilj. - Ej majko. - Zagrlila sam je dok je sekla neku salatu. - Dobro jutro i tebi dušice. - Javila sam se ostalima i sela pored tate na baštensku ljuljašku. - Dođi sad malo da te ja gnjavim. - Stegao me je jako i poljubio u glavu. - Mogla si da ostaneš da spavaš još malo, hteli smo da vas iznenadimo. - Naš razgovor je prekinuo Danilo koji je izleteo iz kuće i potrčao ka meni. Sinoć je spavao kad smo došli pa ga nisam ni videla. - TETO! - Za jedno malo detence jako je glasan, ali i jak. Uzela sam ga u naručje i stavila ga na krilo da sedi sa nama.

Nedugo zatim čuo se i Irinin plač i videli smo Sergeja na prozoru sa njom u rukama. Vanja je u tom izlazio iz kuće. - Kad si ti ustala? Nisam ni osetio. - Poljubio me je u kosu i otrčao da se igra sa Danilom. - Volim koliko je kulturan i vaspitan. Retko koji momak bi odoleo svojoj devojci i potrebi da je poljubi u usta. Ali Vanja je jako divan, kada god sediš sa nekim on te ljubi u obraz, kosu ili rame. - Moj tata inače mnogo voli da analizira ljude. - Jeste tata. I više od toga. Toliko je nežan, pažljiv... Prosto za poželeti. Ne znam čime sam ga baš ja zaslužila. - Malo sam pognula glavu i on je to primetio. - Nikola! Odosmo nas dvoje malo u šetnju! - Rekao je Vanjinom tati i poveo me da prošetamo.

- Zašto si ono onako rekla? - Pitao me je krajnje tiho. - Pa eto... Posle svega on je i dalje sa mnom. I uprkos toj jednoj stvari me i dalje voli... - Malo sam se rastužila. - Kojoj sine? Kaži tati. Meni uvek sve možeš da kažeš, znaš to. - Pustila sam suze da mi teku. - Pa ono oko bebe tata... Da ne mogu da rodim. - Zastao je na momenat kako bi me zagrlio. - Ljubavi, on te uprkos svemu voli. I znam šta ti je rekao, majka mi je ispričala šta si joj ti preko telefona rekla... On tebe voli, Nakice. - Konačno sam se nasmešila i ponovo ga zagrlila. - I ja njega, tata. Mnogo. Baš baš mnogo. - Pomilovao me je po obrazu i ponovo tiho rekao. - Iz te ljubavi će sigurno iznići plod. Jedno maleno stvorenje. Možda i više njih... - Namignuo mi je i onda smo se okrenuli nazad da stignemo na ručak.

Imali smo dosta vremena da provedemo sa našima u Srbiji. Vanja je prvu utakmicu imao tek 23. decembra protiv Kremonezea, zatim Almerije pa onda i Monze. To su bile prijateljske utakmice pa se nije mnogo brinuo. Bilo nam je prelepo u Srbiji, obišli smo svašta, Novi Sad, Beograd, otišli kod bake i deke u Kragujevac... A onda smo morali da se vratimo u Torino. Utakmice su prošle okej, Vanja nije igrao svih 90 minuta jer su bile prijateljske. Protiv Almerije remi (1:1), sa Kremonezeom takođe (0:0), i za kraj godine sjajna pobeda protiv Monze (4:1).

🗒️: e pa dragi moji, počastih vas debelo danas! opet kažem, izvinite što me onoliko nije bilo, znam da razumete. jako mi je teško i psihički nisam baš sjajno. hvala vam na podršci i feedbacku. mislim da ću uskoro završiti ovu priču i krenuti sa novom. hoću vaše mišljenje o kratkim "imagines" pričama od jednog ili dva dela. pišite utiske! pozić 💗