His biggest save | VMS

XXXI

- Uđite uđite. Nana je tamo u dnevnoj. Jao kevo šta ti je sad ovo? - Vanja ih je dočekao dok sam ja postavljala činije i čaše. - Pa dobro, sine. Valja se doneti nešto u kuću kada dolazim prvi put. Bože daj pa da donesem za unučiće. - Čula sam je i sramežljivo sam pogledala u Vanju. - Vala, prijo... Dobro si to rekla. - Moja mama naravno podržava ovakve izjave. Jer, kako ona kaže, ona je "kul baba". I Filip i ja toliko iskrindžujemo kad je čujemo da to kaže Danilu. Užas...

Seli smo na kauč i ova trojica su odmah upalila FIFU. Bilo je "tenzije" između Vanjinog i mog tate. - Nisam znala da matorci ovako dobro igraju video igre. Nikad svog oca nisam videla da igra. Doduše, ko zna šta on radi u toj Rusiji. Verovatno se odmara od tebe, majko. - Prokomentarisala sam jedući kokice. - Dobro, dobro, mala... Samo ti zezaj svoju jadnu majku. Neka, trpi to Sandra. - Rekla je "uvređeno". Svi su se nasmejali na tatin komentar koji je usledio. - Vala Sendi (tako ju je zvao) ovo naše nije daleko od istine. - Mama ga je samo preko pogledala i nastavila da lista po fejsu sa teta Milom. Ostatak večeri smo proveli jako lepo.

- Ma daj, ćale! Dokle više? - Vanja se nervirao jer je gubio od svog oca, dok se moj tata smejao obojici i jeo čips sa mnom. - Sine, snajka reče da ti baš onako dobro braniš. Nešto s tobom nije u redu. Mila, proveri da nema temperaturu ili nešto. - Vanja ga je preko pogledao i onda se udubio u igricu. Naravno, nije uspeo da ga pobedi i bacio je džojstik glumeći da je ljut. Nasmejala sam mu se jer je bio tako sladak. - Nemoj da te uhvatim i da te zagolicam. - Podigla sam ruke u vis u znak predaje. - Tako sam i mislio. - Bilo je već malo pokasno tako da su morali da krenu. Ispratili smo ih do ulaza i pozdravili se.

- Mrtva sam umorna. Ajmo da legnemo. Sutra definitivno ne idemo apsolutno nigde. Prekosutra imaš trening, a ja finalni ispit. Ajde, spava mi se. - Rekla sam izmoreno i uputila se ka sobi. - Ti si već u pidžami. Znači baš si umorna? - Tužno sam klimnula glavom i povukla Vanju da legne pored mene. - Laku noć, malena. - Poljubio me je u čelo. - Mhm, laku noć... - I tako smo ostali do ujutru.

• 3 meseca kasnije... •
27.10.2020. godine

Dani su nam prolazili tako brzo i neprimetno. Dušan i Nikola su nam ponekad dolazili u posetu. Išla sam sa Vanjom na treninge i utakmice. Da, nije igrao, ali mi je bilo lepo da ga gledam na terenu, kako radi ono što voli.

Sedim u stanu i čekam Vanju da se vrati sa treninga. Poslao mi je poruku da je blizu tako da sam podgrejala večeru. - Ej, evo me! - Čulo se iz hodnika. - E ljubavi. - Poljubila sam ga na blic i okrenula se da nam sipam hranu u tanjire. - Stani, čekaj. Imam nešto jaako bitno da ti kažem. - Pogledala sam ga zabrinuto, ko zna šta je... - OD SUTRA ZVANIČNO IGRAM PRVU POSTAVU TORINA! - Zagrlio me je tako snažno. Duša moja, koliko sam ponosna na njega. - Pa bravo srećo! To je sjajno! Ja se nadam da si mi obezbedio kartu. - Namignula sam mu. - Sve za tebe malena. - Iz džepa je izvadio kartu za sutrašnju utakmicu protiv Lećea. - Aw hvala! Ajde sad peri ruke i da jedemo. Umirem. - Kao da sam mu mama, a ne devojka. Jeli smo i otišli da spavamo, sutra je veliki dan za njega. Znam da je uzbuđen i nervozan.

Utakmica počinje tek u 14h, a Vanja je od 7 ujutru bio na nogama. - Vanja, ljubavi, pobogu šta radiš? - Rekla sam sanjivo. - Joj, jesam te probudio? Izvini ljubavi, nisam hteo stvarno. Ovaj... Gledam analize ovih iz Lećea da se pripremim. - Rekao je sklanjajući laptop sa krila. - Joj Bože pomozi mi. - Podigla sam se i naslonila se na njega. - Previše se brineš. Polako... Sve će biti okej. - Poljubila sam ga i ustala da napravim doručak. Krenuli smo na stadion sat i po ranije, pravila šta da se radi. Tamo su već bili Saša i Vojvoda, i još neki igrači koji su se zagrevali. - Ee momci! - Vanja je otrčao do njih, a ja sam sela u VIP ložu iznad klupa. - Ćao Nato! - Obojica su mi mahnuli i ja sam im uzvratila. Ćaskali su još malo i onda je došao novi trener Marko Đampaolo. On je od avgusta tu tako da su imali vremena da ga upoznaju. Po Vanjinoj priči, jako je fin i korektan čovek.

Uskoro je bilo vreme za početak utakmice. Momci koji su bili startnih 11 iz obe ekipe su izašli na teren. Bila sam tako ponosna na Vanju. Nakon interpretacije himne Italije utakmica je krenula. Na početku je sve izgledalo okej, Vanja je bio jako dobar. Ali u 22. minutu Stenpinjski postiže gol za vođstvo Lećea. Videla sam da je Vanja vidno iznerviran. Znao je da je Torino gubio i po 4:0 protiv ovog tima. Pred kraj poluvremena Vojnović je dao gol izjednačenja i Vanji je malo laknulo.

Sišla sam samo da mu se javim, ali nisam htela da budem napadna. Otišla sam čak i kod mistera da mu kažem par "saveta". - Momci su dosta dobri misteru. Sjajna forma. Samo, nemaju komunikaciju između sebe. Preporučujem da ih malo posavetujete i srećno! - Zahvalio mi se, a videla sam da me direktor Kairo posmatrao. Kulturno sam se javila i vratila se na tribine. U drugom poluvremenu su ušli Saša i Rodrigez i Vanja je bio dosta smireniji. Utakmica se igrala čak 120 minuta. U 109. minutu gol Verdija za vođstvo Torina, a zatim samo 3 minuta kasnije on ponovo pogađa i to je bio i finalni rezultat. Sačekala sam Vanju ispred stadiona i pošli smo kući.

🗒️:biće nekoliko timeskipova, ne zato što me mrzi da pišem, nego zato što se malo odužilo sve. sada sam na 31. poglavlju, još par, verovatno do 40 i završavam priču, a počinjem novu, hehe... sutra ne znam da li ću da stignem da bilo šta napišem, zbog takmičenja. tako da, uživajte, držite mi fige za sutra i pozić 💗