Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
-Bože koliko si lepa... - Čula sam da je Vanja prokomentarisao moj izgled. - Hvala ti, ljubavi. Ni ti nisi toliko loš. - Nasmejali smo se, a onda se začuo Nemanjin glas. - EVO NAS IDEMO! - Oboje smo uzviknuli u glas i onda krenuli ka dnevnoj. Ne znam kako se nas 12 spakovalo u 2 auta, ali dobro...
Kada smo stigli u klub, naručili smo po piće i bilo nam je baš dobro. Sve dok nisu dojavili da je u kuhinji kluba izbio požar. Ceo klub je evakuisan i morali smo da odemo. - Da li je moguće da mi svaki doček propadne? - Rekla sam uzrujano i ogrnula Vanjin kaput. - Ej, Natice pa nije gotovo još. - Saša je pokušavao da me oraspoloži. - Saki, sve je upropašćeno. Stvarno ne bih da pravim žrtvu od sebe i da tražim pažnju, ali svaki put se desi neko sranje kad sam ja sa nekim. - Isidora mi je prišla i zagrlila me. - A nemoj tako, lepa. - Vanja je došao na sjajnu ideju da idemo u Mek i kupimo da jedemo. - Hajde ljubavi. Dođi. Nemoj da se sekiraš, važi? - Klimnula sam glavom i pešaka smo krenuli do obližnjeg Meka. Da, onako spickani i skockani u Mekić. Lagani smo...
Naručili smo i uzeli hranu i sokove pa smo odlučili da raširimo ćebad na travu u parku i jedemo tu. Složili su se i ostali pa smo uzeli neku rendom ćebad koja nam je tako blejala po gepecima od kola. Mi devojke smo se i malo pokrile po nogama jer je bilo dosta hladno. A, da, ne napomenuh da su nas svi oni saigrači napustili i otišli kućama, no nema veze. I tako smo sedeli u pola 12 u rendom parkiću Torina. Svaki par je imao svoje ćebe... Čak i Duci i Saki. Svi smo im se smejali, a Saki se zezao i grlio Dušana. - Beži bre majmune jedan, si normalan? Pomisliće da smo pederi! Još mi to fali. - Saša naravno nije odustajao. - Ali, Duci srce... Pa mi se volimo. Nemoj to da poričeš. - Svi su se gušili od smeha, pa čak i Dušan, a Saša je izgledao povređeno. Sedeli smo tako, i gledali u zvezde, što je meni omiljena stvar ikad. Smejali smo se povremeno na Sašine ljubavne izlive prema Dušanu. - Ali ja nisam pedeer! - Je bila svaka druga Dušanova rečenica.
Najzad je došlo vreme za odbrojavanje. Nedaleko od nas bila je neka live žurka napolju tako da smo mogli da čujemo kako odbrojavaju. Došlo je vreme odbrojavanja poslednjih 10 sekundi i Vanja je predložio da se svi razdvojimo po parku. Da bi svaki par imao neki svoj momenat. U prevodu, da bismo nas dvoje imali trenutak da budemo sami. Rastali smo se i ostavili Sakija i Ducija na ćebićima da jedu ostatak hrane iz Meka.
Odbrojavanje je počelo od 30 i jasno se čulo sa one žurke. Vanja me uhvatio za ruke i pogledao me direktno u oči. - Ne znaš koliko sam srećan što te imam. Još uvek se kajem što te nisam ranije pitao da mi budeš devojka, ali očigledno da nikad nije kasno. Volim te... - Oči su mi zasuzile i uzvratila sam mu sličnim rečima. - Ja i dalje ne mogu da verujem da sam sa tobom. Hvala ti na divnoj godini... I ja tebe volim. Mnogo više nego što misliš. - Došlo je vreme za poslednjih 10 sekundi. - 10... 9... 8... - Odbrojavali smo zajedno. - 7... 6... 5... 4... - Uhvatio me je za lice i obrisao jednu suzu koja mi je nekako kanula iz oka. - 3... 2... 1... - Vatromet se čuo u pozadini, a Vanja je tako nežno spustio svoje usne na moje. - Srećna Nova godina, mila moja... - Rekao je ne odvajajući svoje usne od mojih. - Srećna Nova godina, ljubavi! - Uživali smo u poljupcu još par sekundi i onda smo se razdvojili da dođemo do daha i gledamo vatromet. - Bože koliko si lepa...- Porumenela sam na njegov komentar i onda skontala da moramo da krenemo nazad. - SREĆNA NOVA GODINA! - Svi smo čestitali jedni drugima i sedeli smo još jedno sat, dva. Mi devojke smo počele da zevamo, tako da smo se spakovali i onda krenuli nazad ka kolima da bismo se odmorili. Ovo veče je ipak bilo okej, što se iskreno nisam nadala da može da se desi posle onoga u klubu.
