Dante Aligijeri: Božanstvena komedija

ČISTILIŠTE - PEVANJE OSMO

Pretčistilište:
dolina nemarnih vladara

Duše vladara su zapevale, predveče, himnu "Tebe pre kraj dana..." u kojoj se mole da ih Bog sačuva od napasti. Po završetku njihove pesme dva anđela sa vatrenim mačevima silaze sa visine i postavljaju se na dva ulaza u dolinu. Dante i Vergilije silaze sa Sordelom među duše nemarnih vladara. Dante prepoznaje Nina Viskontija iz Pize i oni razgovaraju. Zatim Dante posmatra nebo, ali ne vidi više četiri zvezde koje je video ujutru, već, umesto njih na nebu sijaju nove zvezd. Zatim dolazi zmija, koju anđeli teraju. Potom Dante razgovara sa Koradom Malaspinom, koji mu proriče da će mu porodica Malaspina pružiti gostoprimstvo u vreme izgnanstva.

Duše vladara se mole Bogu da ih sačuva od napasti, jer su joj više nego iko drugi izloženi u životu. Đavo je napastvovao Hrista nudeći mu vlast nad svetom. Anđeli su simboli božije pravde i milosti, a njiihovi mačevi su tupi, jer je božija pravda puna ljubavi i samilosti. Zeleno odelo anđela i njihovo perje znače da naše vrline moraju biti sveže kao prolećno lišće. Zmija dolazi, kao nekad u raju, usred radosti i uživanja ovoga sveta. Tri zvezdve sz tri vrline koje treba da nadoknade četiri ljudske vrline.

Bio je već čas u koji budi se želja
u moreplovcima i srce se razneži sećanjima
na dan kada su se rastali od prijatelja;
čas koji novog putnika ljubavlju prožima
Kada zvono izdaleka začuje
koje kao da oplakuje dane na zalascima,
Kada moj um poče da zanemaruje
slušanje, pa počeh da gledam jednu dušu koja
ustade tražeći da je ostali svet čuje.
Ona sklopi i podiže oba dlana svoja
usmerivši pogled ka istoku kao da za se
govori Bogu: "Važna je samo molitva moja!"
"Tebe pre kraja dana",1 čuh pobožne glase
iz njenih usta i sa tako nežnim tonovima
da tada sasvim zaboravih na se.
A druge, zatim, slatke i s mislima pobožnima
pratile su nju u himni celoj glasno,
gledajući ka visokim nebesima.
Čitaoče, sada ti pogledaj sasvim jasno,
jer korena je od vekna tankih niti,
pa je lako proniknuti u zbivanje prekrasno.
Ja videh svet plemeniti
Kako ćuteći gleda u visine
kao da nešto čeka, bled I ponizan u biti,
pa ugledah kako s viša silaze u nizine
dva anđela sa dva mača plamena;
tupe i bez šljaka držahu ih ruke njine.
Kao tek niklo lišće bila im je zelena
odora satkana od pera zelenih
i pozadi, na vetru, sva uzvijorena.
Jedan je stao malo iznad nas svih,
A drugi se na suprotnu obalu postavi
tako da su se duše našle između njih.
Razabrao sam dobro da bejahu plavi,
Ali lik njihov oko ne mogaše da upije
kao vrlinu prejaku kada se javi.
"Oba dolaze sa krila Marije",
reče Sordelo, "da čuvaju dolinu
jer još malo je ostalo do dolaska zmije".
Na to ja, ne znajući niz koju strminu
ona će doći gledao sam svuda tada,
pa se sleđen pribih uz ruku vođinu.
A Sordelo reče: Hajdemo sada
među velike seme da sa njima zborimo;
da nas vidi biće svaka duša rada."
Tek tri koraka načinih kada počnemo da silazimo,
A već stigoh dole i spazih jednog koji je gledao
sako mene kao da je hteo da se zbližimo.
Već je čas bio kada je mrak skoro pao,
ali ne toliko da ne vidimo skoro pao,
ali ne toliko da ne vidimo našim očima
ono što iz daljine da vidim nisam mogao.
Krenu ka meni, a i ja ka njemu lakim koracima:
Sudijo Nino plemeniti, drago mi je da te ovde ima
i što vidim da nisi među grešnicima!
Pozdravimoese najlepšim pozdravima,
zatim me on zapita: "Kada si došao
u podnožje vraga po morskim talasima?"
"Oh", rekoh njemu, "kroz celi pakao
dođoh jutros i još živim prvi život mio
iako sam na ovom putovanju i u večni zašao."
Tek što sam taj odgovor izustio
kada uzmakoše Sordelo i onaj kome se približio
kao što to čini neko ko se iznenadi zbunio.
Sordelo se Vergiliju primače, a drugi se zaputio
jednom što je sedeo, vičući: "Hajde Korado!2 Oprosti,
dođi da vidiš šta je Bog svojom milošću učinio".
Zatim se okrenu meni: "Zbog posebne zahvalnosti
koju duguješ onome3 ko nam krije
razlog svoga dela koji je nedokučiv za um prosti,
Kada budeš tamo gde talas drugu obalu bije,
reci mojoj Đovani4 da se za mene moli
tamo gde za nedužne još nađe nestalo nije.
Ne verujem da me njena majka5 još voli
od kada je belu odeću udovice zamenila,
A jadna tek će je želeti zbog onoga što će da je boli.6
Po njoj se kože znati koliko bi verna bila
svaka žena i koliko u ženi žar ljubavi traje
Ako je pogled ne takne ili dodir nežan k'o svila.
Neće baš lepo na grobu da joj pristaje
zmija7 s kojom u boj hode oni u Milanu
kao što bi petao iz Galure8 mogao da joj sjaj daje".
Tako reče dok mu lice zasja k'o sunce po danu
od onog pravednog osećanja
zbog koga takva srca umereno planu.
Moj pogled poče požudno u nebo da uranja
tamo gde se zvezde okreću spire
kao što je brzina točka bliže osovini manja.
A moj vođa: "Sinko, šta gledaš gore?"
Odgovorih: "One tri zvezde
Što na celom svodu svetlost tvore."
Tada mi on reče: "Više nebom ne jezde
četiri zvezde koje si jutros ugledao,
A na njihovom mestu ove tri se gnezde."
Dok je govorio Sordelo ga je ka sebi privukao
govoreći: "Gle, tamo, našeg protivnika!"
i podiže prst da bi mu ga pokazao.
S one strane gde nema ogradu za zaštitnika
ova mala dolina, pojavi se sen jedne zmije;
Možda Evi dade gorku hranu baš ta prilika.
Kroz travu i cveće guja rep vije
povremeno okrećući glavu i ližući, kao poludela,
leđa poput životinje koja sama sebe mije.
Ja ne videh, pa kako su uzleteli
ne mogu reći, nebeski jastrebovi,9
ali videh dobro obojicu da su leteli.
Kada začu da seku vazduh zelenokrili duhovi10
pobeže zmija, a anđeli sklopiše krila
i vratiše se na stražu kao sokolovi.
Sena što se sudiji približila
kad je pozva, za sve vreme tog napada
nije pogled od mene odvojila.
"Neka ti svetlo koje te u visine vodi sada
traje toliko koliko ti nameravaš
da gori dok ne stigneš do rajskog grada",
reče sen, "pa ako istinite vesti znaš
iz Val di Magre11 ili iz njenih bejah baš.
Mene su zvali Korado Malaspina:
nisam onaj stari,12 ali on je moj predak bio,
mojima sam dao ljubav koja se čisti sred ovih dolina."13
"Oh", rekoh, "nikada nisam pohodio
vaš kraj, ali u Evropi ima li mesta koje bih otkrio
gde vas rod nije poznat i mio?
Slava kojom je vašu kuću dobar glas počastio
slavi gospodu i o slavi vaše zemlje ljudi zbore
tako da za vas zna i ko vam nije dolazio.
Ja vam se kunem, dabogda otišao ja u raj gore,
da se vatre vašeg časnog plemena ne gase,
stečene mačem i darežljivošću velikom kao more.
Tako ga priroda i navika krase
da iako mu put preči opaki vladar14 od zanata,
pravim putem ide i zlog se kloni, zna se. "
A on meni: "Idi sada, neće sunce leći ni sata
više od sedam puta u krevet koji Ovan, u noćima,
sa sva četiri kopita prekriva i obuhvata,
A ovo tvoje lepo mišljenje o nama svima
biće zakovano u glavu u tboju
većim mlinovima nego što ih tuda reč ima,
Ako Bog ne bude promenio odluku svoju."15
__________

1 To je početak večernje himne svetog Ambrozija s molitvom za zaštitu od noćnih napasti (lat. Te lucis ante... = "Tebe pre kraja dana, Tebe tvorče stvari, prizivamo...").

2 To je markiz Korado Malaspina, sin Fridriha I od Vilafranke, unuk Korada I preteče roda Malaspina. Dante je bio gost te porodice kada je otišao u Luniđanu 1306. godine.

3 "... Onome..." = Bogu.

4 Đovana je Koradova kći.

5 Reč je o Beatriči, kćeri Obica d'Este, Ninovoj udovici koja se preudala za Galeaca Viskontija.

6 Beatriče će se naći u takvoj situaciji da će poželeti da je ostala i dalje udovica umesto što se udala za Galeaca Viskontija, jer je on bio prognan iz Milana i dospeo je u veliku nemaštinu.

7 Porodica Viskonti iz Milana je imala zmiju u svome grobu.

8 Porodica Viskonti iz Pize imala je u svome grbu petla.

9 "... Nebeski jastrebovi..." = anđeli.

10 "... Zelenokrili duhovi..." = anđeli.

11 U Vilafranki u dolini Val di Magra nalazio se dvorac porodice Malaspina.

12 Korado kaže da on nije onaj čuveni Korado, njegov predak, osnivač porodice Malaspina.

13 Korado se nalazi tu kao nemaran vladar, jer se u životu previše bavio svojom kneževinom i svojom porodicom, pa je zanemario nebeske stvari.

14 "... Opaki vladar..." = Papa Bonifacije VIII.

15 Pre nego što sunce posle sedam puta u sazvežđe Ovna, kao što se nalazi u ovom trenutku, odnosno pre nego što prođe sedam godina, ovi laskavo mišljenje o porodici Malaspina će se učvrstiti u tebi po tvome iskustvu više nego po pričama, ako Bog ne promeni svoju odluku po kojoj ćeš biti prognan iz Firence. To se proročanstvo i obistinilo 1306. godine.