Dante Aligijeri: Božanstvena komedija

ČISTILIŠTE - PEVANJE TREĆE

Pretčistilište: isključeni iz crkve

Pesnici nastavljaju put nesigurni u pravac koji treba da slede. Dante primeti u jednom trenu da samo njegovo telo baca senku, pa se uplaši da ga je Vergilije napustio, ali ga Verglije podseća da je on sada samo duh i da od njega ne ostaje senka. Dolaze do podnožja brega koji je veoma strm koje obilaze duše koje ne smeju da se penju na breg čistilišta, jer su isključene iz crkve. Među njima je i Manfred (1232 - 1266), kralj Sicilije i Napulja od 1258. do 1266. Branio je svoju kraljevinu od Karla Anžujskog i poginuo u bici kod Beneventa. Zbog svojih stavova i sklonosti ka lepom živoru isključen je iz crkve. Velika strmina brega simbolizuje težak put ka dobru.

Pošto su se u iznenadnom begu
duše raspršile duž polja onoga,
pa krenule tamo gde nas pravda pogađa, ka bregu,
ja se još više privih uz vođu moga:
a kako bih bez njega i trčao?
Ko bi me vodio brdu, da pratim koga?
Obuzet grižom savesti on je izgledao.
Oh, ponosni duše, savesti stroga,
i zbog najmanje greške ti si se grizao!
Kada je prestala da žuri njegova noga,
jer žurba svemu dostojanstvo oduzima,
moj duh, zaokupljen događajem pre toga,
pažnju povrati žudeći za većim saznanjima,
pa pogledah put one stene
koja se više od svega diže ka nebesima.
Sunce rumeno je plamtelo iza mene,
a senka moja preda mnom se kretala,
jer je moje telo stvaralo sene.
Okrenuh se, jer me je strašna misao ophrvala
da sam napušten, pošto sam shvatio
da se samo jedna senka preda mnom kretala.
Na to vođa, uteha moja: "Zašto si se začudio?"
okrenut ka meni rekao je zamišljeno.
"Zar da me nema i da te ne pratim ti si pomislio?
Već je mrak tamo gde je sahranjeno
telo moje koje je senku bacalo,
u Napulju se nalazi iz Brindizija preneseno.1
Ako preda mnom nijedne senke nije palo,
ne čudi se više nebesima
gde jedno drugome ne zaustavlja svetlost nimalo.
Ipak božja vrlina nameće i ovakvim bez tela
da trpe muke, mraz i vrelinu,
a kako to radi, ne otkriva našim umovima.
Lud je ko misli da, vaistinu,
da može da shvati neizmerne puteve u svet bolji
po kojima Sveto trojstvo šriti svoju istinu.
O ljudski rode, s time se ti zadovolji,
jer da si sve to mogao znati,
ne bi Marija morala da rodi po božjoj volji,
a znaš da sreća saznanja nikada ne pozlati
one kojima bi to saznanje mir dalo,
već je ta želja razlog da se večno pati.
Ime Aristotelovo, ime Platonovo na um mi je palo,
kao i mnogih drugih, pa pognuvši čelo,
zaćuta snužden, jer je i njega to zapalo.
Naše hodanje nas je već podno brega dovelo
i tu naiđosmo na stene najstrmije
da bi tu zalud noge krenulo smelo.
I najveća strmina između Lerićija i Turbije2
nalik je na lagane stepenice
spram ove stene kakve nigde nije.
"Ko li sada zna gde su manje litice",
reče učitelj moj korak zaustavljajući,
"kojima bi se popeo ko nema kria ptice?"
I dok je tle gledajući
pitao sebe kuda put da se nastavi,
a ja stajao pogled u stenje upirući,
sa naše leve strane se pojavi
gomila duša koja je ka nama išla sporo
kao da se ne kreće, već pođe, pa zaustavi.
Reko: "Učitelju, podignuti pogled ti bi mor'o,
evo ko će nam savet dati,
ako se ti ne bi odlučio uskoro."
On pogleda, pa mi uzvrati
vedra lica: "Idu polako, pa hajdemo sa njima
a ti, mili sinko, pouzdanje povrati."
Još je ona gomila daleka bila u očima
iako smo već hiljadu koraka prevalili,
onoliko koliko dobar bacač da dobaci ima,
kada su se svi duhovi uz stenje pribili
i tamo stisnuti stajali nepomično
kao da su se sa sumnjom u očima zaustavili.
"O duše izabrane na cilj stigle dolinčno",
reče Vergilije, "tako vam mira
koji vas sve čeka, verujem lično,
recite gde bolji put može da se bira
kuda je moguće peti se duž brega ovoga,
jer ko više zna, više ga gubitak vremena nervira."
Kao ovčice kada izađu iz tora svoga,
jedna, pa druga, pa treća, a druge stoje
spuštajući polako oči i njuške, pa s toga
ono što radi prva rade i druge kao da se boje,
nalećući na nju ako ona zastane tada,
bezazlene i mirne ne znajući što je,
tako videh glave prvih duša sada
sa skrušenim izrazom i ponosnim hodom
kako se izdvajaju iz srećnog stada.
Kada su prve duše toga roda
meni zdesna prekinutu svetlost videle
čineći da mi sen pada na liticu kamenog svoda,
zastadoše, pa su nazad poletele,
a sve ostale koje su ih sledile,
ne znajući zašto, isto su se ponele.
"I da ne pitate reći ću vam, duše mile,
ovo telo haljine su živoga čoveka,
pa su zrake sunca zaustavile.
Ne čudite se, već znajte da doveka
on se ne bi bez vrline sa neba mogao nadati
da će savladati uspon koji ga čeka."
Tako učitelj, a ona dostojanstvena gomila uzvrati:
"Okrenite se, pa pred nama idite vi",
rukama mašući kao kada treba nekoga odagnati.
A jedan od njih reče: "Ma ko da si
okreni se, ali nemoj da si zastao,
pa reci, jesi li me ikada video ti?"
Okrenuvši se ka njemu dobro sam ga zagledao:
bio je plav, lep i plemenito se držao,
ali jednu obrvu mu je udarac rasekao.
Kada sam snebivajući se odrekao
da sam ga ikada video, on reče: "Pogledaj i sam",
pa mi je ranu na vrh grudi pokazao.
Zatim se nasmeši i reče: "Manfred ja sam,
unuk Konstance3 carice,
pa kada se vratiš, molbu imam,
da odeš do moje lepe kćeri, te majčice
časti Aragona i Sicilije,4
i kažeš joj da istina ima drugačije lice.
Kada je mač uspeo telo da mi probije
i dve smrtne rane zada, ja sam se obratio
plačući onome kome praštanje teško nije.
Strašne sam grehe počinio,
ali beskrajna dobrota ima ruke široke
da prihvati svakoga ko joj se pomolio.
Da je pastir iz Kozence,5 kakve li stoke,
kada se po Klimentovoj zapovesti u lov na mene dao,
dobro shvatio božje poruke duboke,
kosti moga tela, taj ostatak mene još bio ležao
uvrh mosta kraj Beneventa grada
i kameni pokrov bi me prekrivao.
Ali, kiša ih spira i na vetru škripe sada
izvan moga kraljevstva kraj reke Verde uz čije
obale su ih nosili s pogaženim svećama tada.
Prokletstvo njihovo ne može da nas ubije
tako da nam put do večne ljubavi uskrati
sve dok cveta nada u našem srcu koje bije.
Istina je da onaj kome je suđeno umirati
van Svete crkve, iako se na kraju pokaje,
mora u podnožju ovoga brega da pati
trideset puta onoliko koliko je znao da traje
njegov prkos, osim ako takva osuda ikada,
uz molitve onih u milosti božjoj, kraće ne potraje.
Hajde, ako hoćeš, možeš da me razveseliš kada
otkriješ mojoj dobroj Kostanci šta mi duša ište,
kakvog i gde si me video i šta čekam sada,
jer molitva živih mnogo znači na putu ktoz čistilište."

__________

1 Vergilije je umro u Brindiziju, ali mu je telo preneto u Napulj i tamo sahranjeno.

2 Pesnik kaže da je najdivljija strmina i odron koji se nalazio u Italiji toga doba na liturgijskoj obali (grad Lerići je kraj reka Magre i Turbije) lako stepenište u odnosu na strminu brega čistilišta kraj koje je stajao.

3 Kostanca je majka Fridriha II i Manfredova baka.

4 Manfred moli Dantea da, po svome povratku na zemni svet, ode do njegove kćeri Kostance, majke Fridriha koji je kralj Sicilije i Đakoma, koji je nasledio oca Pijetra III presto Aragona, da kaže istinu, ako se drugačije priča. Naime, pošto je umro isključen iz crkve, moglo se misliti da se nalazi u paklu i da se zato niko ne moli za spas duše njegove.

5 Pastir iz Kozence je nadbiskup Bartolomeo Pinjateli koga je Kliment IV poslao da traži Manfredove posmrtne ostatke. Da je nadbiskup bolje razumeo tu stranicu u knjizi božje milosti, kosti Manfredove bi ležale pod gomilom teškog kamenja kra mosta kod Beneventa, kojim su ga prekrili neprijateljski vojnici podigavši mu tako neku vrstu groba. Međutim, nadbiskup ih je iskopao, o odneo van Manfredovog kraljevstva, kraj reke Verde, a po tadašnjem običaju koji je važio za izbačeno iz crkve, telo je nošeni sa ugašeni svećama okrenutim nadole.