Dante Aligijeri: Božanstvena komedija

PAKAO - PEVANJE XIV (ČETRNAESTO)

Krug sedmi (nastavak)

Pojas III: Nasilnici protiv Boga, hulitelji

Pesnici stižu do peščare na koju padaju ognjene pahuljice. Tu su kažnjeni hulitelji, koji leže na leđima, sodomisti koji neprestano trče i zelenaši koji sede pogureni. Među bogohuliteljima je i Kapanej,153 kažnjen zbog preziranja bogova. Vergilije, zatim, objašnjava Danteu poreklo paklenih reka i otkriva mu da je statua Starca na Kritu ustvari simbol ljudske istorije, a da iz njegovog tela, osim glave, teku suze koje upija zemlja i od njih nastaju sve reke i jezera u Paklu.

Ljubav prema rodnoj grudi me je podstakla
da prikupim lišće rasuto po stazi
i vratim ga samoubici što zaćuta sred pakla.
Stigosmo tamo gde se prelazi
iz drugog pojasa u treći i vidi šta čini
strašno umeće kojim pravda grešnike gazi.
Da bih dobro opisao stvari u toj nigdini,
kažem da stigosmo u ravan bez ijednoga duba,
pustu bez ijedne biljke na površini.
Nju opasuje šuma bolna i gruba
kao što tu šumu onaj jarak opasuje:
stadosmo kada stigosmo do ruba.
Suv i gust pesak tlo pokrivao tu je
kao onaj pesak što beše u pustinji154
kojom je Katon155 morao da putuje.
Osveto božja, ono što videh u paklenoj škrinji
veliki će strah da izazove u svakome
ko bude čitao šta u njoj grešnike kinji.
Videh čete golih duša u očaju u kome
bedno one kukaju sve zajedno, a ipak
svaka je drugačije kažnjena u pesku onome.
Neki su ležali na zemlji nauznak,
neki su tamo zgrbljeni sedeli,
a neki neprestano trčali, pak.
Bilo je više onih što su naokolo leteli,
a manje onih što su tamo ležali,
ali su se zato u mnogo veći bol spleli.
Nad peščanim predelima su padali
rojevi ognjenih pahulja po dušama svima
kao kada se,bez vetra, sneg na Alpe svali.
Kao što je Aleksandar156 u vrelim predelima
Indije video da na prostranstvo svo
kiša plamenih jezika pada u jatima,
pa naredio da gazi mnoštvo plameno to,
jer se tako gasi bolje, cela njegova armada,
pre nego što se nova ognjena kiša sruči na tlo,
tako ovde večni žar nije prestajao da pada,
pa se pesak palio kao iskra na kremenu
udvostručujući bol onim grešnicima sada.
Neprestano su bedne ruke, na smenu,
otresale žar što ga je ognjena maska
neprestano slala na peščanu arenu.
Ja počeh: „Učitelju, ti što te nijedna staza adska
ne zaustavi, osim kada su demoni okrutni
izašli pred nas na vrata gradska,157
ko je onaj veliki što ne mari za žar zloslutni,
već leži pun prezira i ljutine
kao da ga se ne tiče ovaj oganj mutni?“
A taj isti primeti u paklu one vreline
da se o njemu raspitujem kod vođe moga,
pa viknu: „K’o živ što sam bio i mrtav sam sred tmine.
Da Zevs izmori kovača svoga
od koga rasrđen uze vatrenu strelu svoju
kojom mi probi srce časa onoga
ili ako izmori i sve druge kovače u znoju
u Monđibelu,158 toj crnoj kovačnici,
vičući: 'Dobri Vulkane159 pomozi osvetu moju!’
kao što učini kod Flegra160 u bici
i da me svom snagom prostreljuje,
ne bi mogao da uživa u osveti radosnici.“
Tada moj vođa progovori poput oluje
kako ga nikada nisam čuo do tada:
„O, Kapaneju, baš zato što se ne smiruje
tvoja oholost, ti si kažnjen sada,
a nema kazne veće od one koju
tvoj bes može tebi samome da zada.“
Zatim se okrenu, smirivši ljutnju svoju,
pa reče meni: „On je bio jedan od sedam kraljeva
što su Tebu161 hteli da osvoje u boju.
Na Boga je hulio, pa i sada na njega prezirom seva,
ali, kao što rekoh i njemu, to bogohuljenje
na prsima mu, k’o ukras neki, sagoreva.
Sada za mnom pođi i slušaj upozorenje
da ne gaziš po pesku punom žara,
već neka ti se noga duž ruba šume penje.“
Ćuteći dospesmo tamo gde se otvara
tok rečice, u onim mračnim šumama,
čije rumenilo još u meni jezu stvara.
Kao što potočić ističe iz vrela Bulikama,162
čiju vodu zatim zahvataju grešnice,
tako se i ona razliva po onim peščarama.
Dno njeno, obale i njene ivice
bili su od kamena, pa sam razabrao
da se tu može preći mimo one žeravice.
„U svemu onome što sam ti pokazao
od kada smo prošli kroz kapiju
čiji je prag svako prošao,
nisu mogle da vide stvar važniju
oči tvoje od ove rečice što gasi
sve plamenove koji nad njom biju.“
Tim rečima moj se vođa oglasi,
pa ga zamolih da mi još te hrane stavi u usta
i glad, što je u meni izazvao, ugasi.
„Na sred mora leži zemlja pusta,“
reče on, „koja se Krit zove sada,
pod čijom vladom163 svet prožive doba zlatousta.
Tamo je planina što je nekada
bila bogata vodom i zelena, po imenu Ida,
a danas je napuštena drevna gromada.
Rea164 od nje kolevku svome sinu sazida,
pa naredi, da bi bolje skrila
njegov plač, da mu roblje vikom zaklon zida.
Unutar planine Starina se uspravila
okrenuta licem ka Rimu, što kao ogledalo blista,
a leđima ka Damjeti165 pokraj Nila.
Glava mu je od zlata čista,
ruke i grudi od srebra bela,
u pojasu sva bakrena je njegova bista,
a nadole od gvožđa mu trupina cela,
osim desne noge, koja je od gline,
na koju je više oslonio težinu tela.
Svaki deo je imao raspukline,
osim onoga od zlata, iz kojih su suze lile,
pa tonule u podzemne dubine.
Te suze su ovde dotekle i stvorile
Aheront, Stiks i Flegetont, reke hada
koje teku kroz jaruge nemile,
sve donde gde nema više pada,
pa stvaraju Kokit166 što Pakao plavi;
videćeš ga kada tamo stignemo, ne o njemu sada.“
A ja njemu: „Ako se ovaj potok pravi
u gornjem svetu i iz njega teče,
kako to da ga videh tek u ovoj stravi?“
„Ti znaš da je ovo mesto kružno“, vođa reče,
„pa iako si veliki put prošao
idući na levo gde sve veća vatra peče,
još nisi celi krug obišao
i ne bi trebalo čuđenje da te obuzima
zato što si novu stvar ugledao.“
A ja njemu: „Učitelju, mene zanima
gde je Flegetont, a gde Leta?167 Imaš reči koje
o drugoj, a za ovu kažeš da se od suza nadima.“
„Zaista me veseli pitanje tvoje,“
odgovori, „ali, bar je ključanje crvene vode
moralo da ti kaže da Flegetont to je.
Letu ćeš videti kada se iz ovoga jarka ode
tamo gde duša ide, očišćena, da zaboravi
pošto je okajala svoje grehe, moj rode.“
Zatim reče: „Vreme je da se put nastavi
kroz šumu. Neka ti noga samo staje
po rubovima kamenima što ih vatra ne plavi,
a nad njima svaki plamen nestaje.“

__________

153 Kapanej je bio jedan od sedam grčkih kraljeva koji je opsedao Tebu. Dok je jurišao na zidine, hulio je na boga Zevsa izazivajući ga da spase grad. I Zevs ga je ubio munjom na gradskim zidinama.

154 "...u pustinji..." - Upoređuje pešak pakla sa onim peskom u Libijskoj pustinji kojim je gazio Katon dok je vodio ostatke Pompejeve vojske.

155 Katon - Marko Porcije Katon Mlađi, nazvan i Katon Utički (95 - 46. pre n. e.), rimski aristokrata, političar, optimat, vatreni republika ac, praunuk Katona starijeg. Energično se suprotstavio Cezaru i posle njegovog dolaska na vlast izvršio samoubistvo.

156 "kao što je Aleksandar..." - Kao što je Aleksandar Veliki, prilikom jednog pohoda u Indiju video da pada vatrena kiša, pa naredio da vojnici tapkajj po tlu tako da gase vatru pre nego što se razgori.

157 "...vatrena gradska..." - Vrata grada Disa.

158 Monđibelo - Vulkan Etna.

159 Vulkan je rimski bog vatre i lovačke veštine, sin Jupitera i Junone, Venerin muž. Odgovara grčkom bogu Hefestu.

160 U bici kod Flegra, kada su se pobunili Giganti, Vulkan je pomogao Zevsu. U rimskoj mitologiji Zevsu odgovara Jupiter, koga Dante i imenuje u originalno tekstu. Odlučili smo se, ipak, prilikom prevoda, za nama bliže grčko ime ovoga antičkoga boga.

161 Teba, nekadašnja prestonica Beotije, danas je grad Tiba u Grčkoj. Teba je slavna po legendi o Edipu i o Sedmorici protiv Tebe. Razorio ju he Aleksandar Veliki.

162 Bulikamo je sumporno vrelo kod Viterba. Iz potoka što iz njega ističe zahvatila su vodu "grešne žene" po srednjovekovnom predanju. Međutim, verovatnije je da se radi o ženama koje su ti močile lan i konoplju.

163 "...pod čijom vladom..." - Misli dr na vladavinu Saturna kada je još trajalo "zlatno doba" ili, u hrišćanskom smislu, stanje nevinosti.

164 Rea je Saturnova žena koja je, pošto je Saturn proždirao svoju decu, krila maloga Zevsa tako da su sluge, na njenu zapovest, udarile u svoje instrumente kada bi mali Zevs zaplakao, da ga Saturn ne bi otkrio.

166 "... Ka Damjeti..." - Okreće leđa Damjeti "koja se nalazi u Egiptu, zajedno sa Flegetontom, rekom vatre, uliva u Aherton, a ovaj u jezero Aherusiju. Ove reke čine prepreku koju treba da savladaju duše umrlih pre nego što stignu u Hadovo carstvo.

167 Leta je reka u podzemnom carstvu čije vode donose zaborav dušama umrlih.