Dante Aligijeri: Božanstvena komedija

PAKAO - PEVANJE XIII (TRINAESTO)

Krug sedmi (nastavak)

Pojas II: Nasilnici protiv sebe samih (samoubice i raspikuće)

Pošto ih je Neso napustio, dva pesnika su se zaputila kroz čudnu šumu sa iskrivljenim deblima na kojima žive Harpije,141 iz kojih se čuju uzdasi. Dante, na nagovor Vergilija lomi jednu grančicu i drvo, u kome je zatočena duša Pjera dela Vinje,142 prvo se žali, a zatim priča kako je, kao žrtva zavisti na dvoru Fridriha II, iako pravedna prema ljudima, postala nepravedna prema sebi i Bogu čineći samoubistvo. Objašnjava da, posle Sudnjega dana, samo duše samoubica neće moći da se vrate u svoja tela. Zatim, Dante susreće Lanu iz Sijene143 i Đakoma iz Sant Andree,144 rasipnike i samoubice. Na kraju, od jednog Firentinca samoubice Dante saznaje uzrok nesreće svoje domovine.

Još Neso nije pregazio reku
kada, iako tamo nijedna staza nije vodila,
mi stigosmo u šumu neku.
Ne bi zelenog lišća, već mu je boja tamna bila,
ne bi vitih grana, već čvornovatih i krivih,
ne bi voća, već otrovnih žila.
Takvih čestara gustih, bodljikavih i sivih
ne nalaze ni one zveri što između Kometa145
i Čečine146 beže od mesta pitomih i tihih.
Tu gadne Harpije svijaju gnezda prokleta
zbog kojih Trojanci napustiše Strofade147
kada im najaviše da će ih stići glad kleta.
Krila imaju široka, vratove i glave ljudske,
da ti se zgade,
noge sa kandžama i trbuh perjem obrastao,
na drveću kuknjavom kazuju čudne jade.
A dobri učitelj: „Pre nego što kreneš u taj pakao,
znaj da se nalaziš u drugome pojasu,“
tako reče meni, „i tu ćeš biti dok ne budeš stigao
do užarene peščare na zlu glasu;
zato gledaj dobro, pa ćeš videti takvo stradanje
da mi na reč ne bi poverovao u ovom času.“
Ja sa svih strana začuh jadanje,
a nigde onoga ko je tako zavapio,
pa zbunjen stadoh na to jecanje.
Vođi se učinilo da sam pomislio
da su glasovi u onom granju
dolazili od nekoga ko se tamo skrio.
Zato reče: „Ako odlomiš grančicu manju
sa nekoga od tih stabala, videćeš potom:
dobro razabrati nisi bio u stanju.“
Tada pružih ruku, pa šakom
otkinuh grančicu sa velikog trna,
a drvo viknu: „Zašto lomiš grančicu na stablu mom?“
Zatim ga obli krv crna,
pa nastavi: „Zašto me kidaš ti?
Zar ti je duša manja od zrna?
Ljudi smo bili i mi svi,
ali i da smo bili zmije,
trebalo bi da imaš više samilosti!“
Kao kada sirovo drvo plamen bije,
pa na jednoj strani gori, a na drugoj pišti
zbog vazduha što iz njega bije,
tako su iz stabla ranjenoga što vrišti
izlazili krv i reči, pa ispustih grančicu
i stajah kao čovek koga strah ništi.
„Da sam mogao ranije da razvejem njegovu nevericu,“
odgovori mudrac moj, „u ono što je znao,
ranjena dušo, kada je čitao moju pesmaricu148
ne bi on ruku na tebe digao,
ali, stvar je toliko neverovatna sada
da sam ga na to naveo, iako mi je žao.
Reci mu ko si ti bio, a neka ti naknada
bude, kada se on gore vrati po božjoj volji,
da sećanje na tebe on obnovi tada.“
A stablo: „Tvoj slatki govor me tako odobrovolji
da neću ćutati, a vi nemojte zameriti, jao,
ako potraje duže priča o mojoj nevolji.
Ja sam onaj što je držao
oba ključa Fridrihova srca i njih sam,
zaključavajući i otključavajući, tako blago okretao
da sam jedini što i sada sve njegove tajne znam.
Visoku službu verno sam služio, časti mi,
pa sam izgubio san i zdravlja plam.
Bludnica zavist čiji pogled uvek bdi
nad carskim dvorovima, ta pokvarena
propast od koje boluju dvorovi svi,
sve uzbuni protiv mene, ta zloća nečuvena,
pa me oklevetaše kod cara do te mere
da mi, zbog pređašnje časti, duša bi ranjena.
Duša moja zbog klevetnika i nevere,
nadajući se da će u smrti naći spasenje,
učini nepravdu protiv sebe i svoje vere.
Kunem se u svoje čudno korenje
da gospodara nikad nisam mogao izdati,
što je častan bio i ukazao mi poverenje.
Ako neko od vas u svet živih se vrati,
neka popravi ono što učini zavist meni,
i klevetu spere zbog koje mi duša pati.“
Vođa poćuta, pa reče: „Reci ovoj seni,
ne gubi vreme, da ti kaže, čas sada je,
sve što bi želeo da zna tvoj duh blaženi.“
A ja njemu: „Ispunjena jadom duša moja je,
ti pitaj ono što misliš da treba da znam,
jer od bola reč mi u grlu zastaje!“
On zato nastavi: „Ako želiš da ovaj čovek i sam
učini to što si sada zamolio,
duše zatočeni, ti reci nam’,
molim te, kako ti se duh svio
u to stablo, sred te čvornovate kuće,
i da li se iko ikada toga oslobodio?“
Tada silno dunu ono kvrgavo pruće,
pa se taj vetar u glas pretvori:
„Ukratko ću objasniti kako je to moguće.
Kada gnevna duša telo otvori,
pa se od njega odvoji, svojom voljom,
Minos je u sedmi krug obori.
Padne u šumu, ali ne na mestu određenom,
već tamo gde je slučaj baci prvo,
pa klija kao zrno žita na tlu tom.
Mladica postane, a zatim divlje drvo.
Harpije mu onda lišće kidaju zubima,
bol zadaju i izranjave telo svo.
Kao i druge duše, poći ćemo ka našim telima,
ali ne zato da se spoje sa našim dušama,
jer nije pravo da se ima što se samom sebi uzima.
Mi ćemo tada, u ovim žalosnim šumama,
da ih povešamo, svako na trn najljući,
kraj neprijateljskih duša na kvrgavim granama.“
Stajali smo kraj stabla, čekajući
da nam još o nečemu zbori,
kada se začu zvuk zaglušujući
kao što biva s onim što se u lovu stvori,
pa čuje hajku i vepra koga strah mori
dok se iza njega besni lavež ori.
I eto dve prilike s leve strane, u gori,
beže izgrebane i potpuno nage,
lomeći granje i šibljak najgori.
Onaj prvi reče: „Još nema moje smrti drage!“
A onaj drugi što je za njime kasnio
viknu: „Lano, nisi tako, iz sve snage,
u bici kod Topa,149 jurio.“
A onda, kao da mu daha nestade,
sasvim se u jedan grm skrio.
Iza njih je kroz paklene jade
jurio čopor brzih i krvožednih pasa
kao što hrt pušten s lanca juriti znade.
Onoga u grmu dočepa se razjarena masa,
pa ga rastrže na bezbroj komada
i od tela ne ostade ni traga ni glasa.
Uze me pod ruku moj vođa tada
i povede do grma koji je uzaludno plakao
zbog svojih rana i svoga jada.
„O Đakomo iz Sant Andree“, grm je uzdisao,
„što mene sebi za štit postavi?
Kakve sam grehe zbog tvog grešnog života ja imao?“
Vođa kraj njega stade i pitanje postavi:
„Ko si ti što iz tolikih rana
zboriš bolne reči kroz veo krvavi?“
A on nama: „O duše, došle s onih strana,
da vidite okrutno nedelo
kada kidaju lišće s mojih grana,
skupite ga u podnožje moje neveselo.
Iz grada sam što svetoga Jovana slavi
umesto Marsa,150 pa će on, zacelo,
uvek ratnom mukom da ga mlavi.
I da njegov kip nisu ostavili
na mostu što se preko Arna151 plavi,
oni što su kasnije grad obnovili
iz pepela koji je Atila152 ostavio,
uzalud bi sav trud uložili.
Ja sam se u svojoj kući obesio.“

__________

141 Harpije su u grčkoj mitologiji tri čudovišta sa ženskom glavom i telom ptice, s krilima i kandžama. One grabe decu i duše smrtnika. O njima se peva i u Eneidi, a jedna od njih prorekla je Trojancima glad.

142 Pjer dela Binja je bio kancelar Fridriha II, čuven kao zakonodavac, upravnik, pisac latinskih govora i poslanica svoga gospodara protiv rimske kurije, a i kao pesnik italijanskih ljubavnih pesama. Godine 1248. pao je u nemilost i bio zatvoren i oslepljen, ali se u tamnici ubio.

143 Lano iz Sijene je, rasuvši svoje imanje, dobrovoljno krenuo u smrt u okršaju kod mesta Pjeve al Topo, 1287, gde su Aretinci potukli Sijeneze.

144 Đakomo da Sant Andrea iz Padove, rasipnik i samoubica.

145 Korneto, gradić u toskanskoj Maremi, nekada močvarnoj i pokrivenoj šikarom.

146 Čečina, reka u blizini Livorna u Italiji.

147 Strofade, ostrva u Jonskom moru. Tu su Harpije maltretirale Enejine drugove.

148 "...moju pesmaricu" - Po nekim tumačenjima, Dante aludira na epizodu i Polidoru, poslednjem sinu Prijama, kralja Troje, koga je, prema Vergilijevoj Eneidi, ubio Polimestor, kralj Trakije, da bi se domigao blaga sa kojim je on, po želji svoga oca, došao njemu. Druga tumačenja akzj da bi smisao ovih Dante ovih stihova (45-48) bio: "...da sam mogao da ga uverim mojim rečima i mojim rjmama u ono što sada vidi, ne bih ga naveo na ovakav gest."

149 Pjeve del Topo, mesto u okrugu Areco u Italiji.

150 Firenca je promenila svoga sveća zaštitnika. Nekada je to bio rimski bog rata Mars, a onda je to postao sveti Jovan Krstitelj, zbog čega pesnik akze da će je Mars uvek mučiti.

151 Arno je reka koja teče kroz Firencu.

152 Firentinski hroničari iz Dante ovog doba pominju da je Atila uništio Firencu. Verovatno da mešaju sa gotskim kraljem Totilom, koji je opseo Firencu 542. godine.