Dante Aligijeri: Božanstvena komedija

ČISTILIŠTE - PEVANJE JEDANAESTO

PRVI KRUG (NASTAVAK): OHOLI

Oholi pevaju "Oče naš" dok nose teški teret. Poslednju molbu da ne dođu u iskušenje ne mole za sebe, već za one duše koje su još izvrgnute toj opasnosti. Jedna duša ih poziva da idu s njima. To je Omberto Aldobrandeski iz grofovske porodice Santafjore. Bio je omrznut zbog svoje oholosti, pa su ga ubili 1259. godine. Zatim Dante razgovara sa Oderezijem iz Gubija, koji je bio veliki minijaturista, a veoma uobražen zbog svoje umetnosti. Moleći Oče naš, duše priznaju da je samo Bog veliki i slavan po imenu, vlasti i volji.

"Oče naš što si na nebesima,
ne omeđen njima, već zbog veće ljubavi
koju za prve stvorove,1 tamo gore, tvoje srce ima,
hvaljeno budi ime tvoje i moć tvoju neka slavi
svaki stvor, tako kako je dostojno boga
neka se hvalim tvoj uzvišeni duh proslavi.
Neka nam dođe mir kraljevstva tvoga
kome naše duše, uprkos trudu, ne mogu da se vinu,
osim ako nas oni samo ne uzme ispod kuta svoga.
Kao što anđeli svoju volju za tvoju istinu
žrtvuju pevajući tebi pesmu pohvalnicu
tako nek čine ljudi i svoju volju tebi pokore, vaistinu.
Daj nam danas nasušnog hleba koricu
bez koje u ovoj ljutoj pustinji
nazaduje i ko napred hrli blažen u licu.
I kao što onome ko je znao da nas kinji
opraštamo, blagorodno i ti oprosti nama
ne gledajući šta zaslužuje kukavac sinji.
Našu vrlinu koju lako iskušava tama
ne daj u ruke demonu, tom paklenom caru,
već nas oslobodi njega koji nas zlom slama.
Ovu poslednju molitvu, dragi gospodaru,
ne molimo za nas, jer nam to više potrebno nije,
već za one što su ostali iza nas na udaru."
Tako moleći za sebe i nas, sve sporije
išle su te seni pod velikim teretom,
sličnim onom kakav nas u tužnom snu povije,
raznoliko potištene u hodu svom
i umorne, dok po prvom krugu duša im putuje
čisteći se od ogrezlosti u garežu oholom.
Ako se tamo tako za nas molitva kazuje,
šta bi tek mogli za njih da kažu i učine
oni čija bi molitva još jače mogla da se čuje?
Treba im pomoći da se oslobode prljavštine
omete iz zemnog sveta tako da čisti i laki
mogu da izađu u zvezdane magline.
"Oh, neka vam pravda i milost skinu teret svaki,
tako da možete da zamahnete krilima
i da uzletite po vašoj želji, orni i jako,
pokažite na koju stranu ka stepenicama
najkraće se ide i ako ima više prolaza u visine,
recite prema kome najmanje uspona ima;
jer ovaj sto sa mnom hodi, zbog svoje težine,
pošto je telesna i u odori od Adamovog mesa hodi,
uprkos svojoj volji, sporo ide uz strminu."
Ne bi jasno ko se u toj zgodi
oglasi na reči koje uputi njima
ovaj sto me na mom putu vodi,
Ali reče: "Desno, duž obale sa nama svima
vi pođite, jer tamo je staza prava
kojom se može penjati i taj što je među živima.
A da me ovaj kamen ne sprečava
i oholi vrat mi ne povija,
pa mi je pognuta glava,
toga što je živ, a ne znam mu ime ni ko mu je familija
pogledao bih da vidim poznajem li čoveka toga
i da ga umilostivim da olakša teret pod kojim sam i ja.
Ja sam Latin bio od toskanskog roda plemićkoga:
Guljermo Aldobrandeski2 je moj otac bio,
ne znam jeste li ikada čuli za moga oca?
Stara krv i viteška dela koja je činio
moj rod učiniše da sam samo za oholost znao
i na zajedničku majku nisam mislio,
već sam svakog čoveka toliko prezirao
da zbog toga, kao što u Sijeni znaju, život izgubio,
a to u Kampanjatiku zna svako dete koje bi pitao.
Ja sam Omberto, a nisam samo sebi naudio
zbog oholosti, već sam i mojim rođacima,
zbog nje, koga zla počinio.
Zato ja moram da nosim teret na plećima
sve dok Boga ne zadovoljim;
pošto to ne učinih međ živima, moram međ mrtvima."
Slušajući, pognuh glavom pred njim,
A jedan od njih, ne onaj što je sve ovo rekao,
okrenu se pod teretom koji ga je povio sasvim
i ugledavši i prepoznavši me k sebi me je pozvao,
s mukom žureći očima u mene
koji sam potpuno poginut sa njima hodao.
"Oh!" rekoh mu, "zar ti nisi Oderizi3 u liku te sene,
slava Gubija i slava one umetnosti
minijature koju u Parizu veoma cene?"
"Brate," reče on, "više ima svetlosti
u slikama Franka iz Bolonje4 grada;
sva je slava njegova, a meni sleduju kosti.
Zaista, tako velikodušan nisam bio nikada
za života, jer je želja bila prevelika
za prvenstvom za kojim sam žudeo nekada.
Ovde se plaća cena velika,
Ali ni tu ne bih bio da se nisam da mi oprosti,
još za života pomolio Bogu da spase mene grešnika.
Oh, tašta slavo ljudske moći, kako lepota u svetlosti
zelene krošnje na drveću kratko traje,
osim ako ne naiđe doba učmalosti!5
Čimabue6 je mislio da je
najbolji u slikarstvu, a Đoto7 se slavi sada,
pa slava njegova opala je:
tako je jedan Gvido drugome nekada8
pesničku slavu preuzeo, a možda već sada tu je
spreman neko ko će svojim delom obojicu da prevlada.
Svetovna slava je kao vetrovi kada huje,
sad odavde, sad odande i svoje
menjaju ime prema pravcu vazdušne struje.
Zar će slavnije biti ime tvoje,
ako star umreš nego li da si prostro kosti
još u doba kada si tepao reči svoje,
kroz hiljadu godina? Jer spram večnosti
kraće je to vreme nego treptaj trepavica iznad zene
u odnosu na trajanje nebeske svetlosti.
Ovoga što korača tako sporo ispred mene
i jedva se vuče, cela Toskana je slavila,
A sad mu i u Sijeni ime vene,
ge je bio gospodar mada se razbila
oholost firentinska koja se onda razmahala
toliko koliko se sada ukurvila.
Vaša ljudska slava je ko zelena trava mala
što menja boju, a nju obezbojava
s

unce koje joj je pomagalo dok je izrastala."
A ja mu rekoh: "Tvoj istiniti govor me upozorava
da ponizan budem i da oholost ostavim po strani,
ali ko je taj o kome zboriš kao duša prava?"
On odgovori: "To je Provencan Salvani9
I tu je, jer je uobražen bio,
A u Sijeni su tekli njegovi despotski dani.
Tako je išao i tako ide, još se nije odmorio,
od kako je umro i tako ovde plaća svako
ko je za života iz pehara oholosti pio."
A ja: "Ako onaj duh koji čeka tako
do zadnjeg časa da se pokaje
pred vratima čistilišta stoji i ovde ne stiže nikako,
osim ako mu prava molitva pomoć ne daje,
pre nego što prođe toliko koliko mu je život trajao,
Kako je ovaj već mogao ovde da grehe kaje?"
"Dok je u najvećoj slavi uživao",
odgovor je bio, "dobrovoljno je na trg u Sijeni stao
o svaki stid je od sebe odagnao
da bi prijatelja svoga spasao
od sužanjstva u Šarlovim zatvorima,
A drhtaj svojih žila je savladao.
Ništa više neću reći, a znam da sam ti nejasan na rečima,
Ali uskoro će se tvoji susedi tamo10
tako poneti da ćeš razumeti smisao koji moj govor ima.
Takvo ponašanje ga je dovelo ovamo."

__________

1 "... Prvi stvorovi..." = anđeli.

2 Govori Omberto Aldobrandeski, sin Guljelma Aldobrandeskija, koji je pripadao jednoj od najmoćnijih toskanskih porodica, a poginuo je 1259. u Kampanjatiku u borbi sa Sijenom.

3 Oderizi iz Gubija je bio čuveni minijaturista i umro je 1299.

4 Franko iz Bolonje je živeo na prelazu između XIII i XIV veka, a izgleda da je bio Oderezijev učenik.

5 "...Osim ako ne naiđe doba učmalosti..." - slava kratko traje, jer se uvek javi neko nov ko prevaziđe prethodnike, osim ako ne nastupi diva dekadencije, pa se dogodi da se dugo ne rodi neko ko postane slavnije od prethodnika.

6 Čimabue (1240 - oko 1302), poznati firentinski slikar.

7 Đoto (1266 - 1337), veliki I talijanski slikar, bio je Danteov prijatelj.

8 Prvi Gvido je pesnik Gvido Gviniceli, a drugi, koji je prevazišao prvoga, Danteov prijatelj Gvido Kavalkanti.

9 Provencan Salvani je bio vođa toskanskih gibelina i vodio je Sijenu kada su Firentinci potučeni kod Montapertija 1260. godine. Poginuo je kod Kolea u dolini Elze gde su Firentinci pobedili Sijenu. Pesnik pretpostavlja da se Salvani pokajao u poslednjem trenutku, pa mi je čudno da je već tu, kada se zna da oni koji se pokaju u poslednjem času moraju da čekaju u pretčistilištu onoliko godina koliko su živeli na zemlji osima ako im pomognu molitve pobožnih ljudi. Rok čekanja je skraćen Salvaniju, zato što je prosio, na glavnom trgu u Sijeni, da bi skupio novac za otkup svoga prijatelja Mina de Minija iz zatvora u kome ga je držao Šarl I Anžujski.

10 Oderizi prorokuhe Danteu da će biti prognan i ponižen, pa će shvatiti koliko je, u takvom stanju, teško savladati "drhtaj svojih žila."