Dante Aligijeri: Božanstvena komedija

ČISTILIŠTE - PEVANJE PETO

Pretčistilište:
druga visoravan - žrtve nasilne smrti

Pesnici idu dalje i nailzae na nove grupe duša lenjivaca. Jedna od duša primećuje Danteovu senku i čudi se. Vergilije ih je umirio. To su duše lenjivaca koje su se pokajali u zadnji čas kada ih je već zatekla nasilna smrt. Među tim dušama su Jakopo del Kasaro, Buonkonte da Montefeltro i Pija  de Tolomei, koji pričaju kako su izgubili život. Dakle, Dante nastavlja put pokore i u ovom pevanju. Bog nas milostivo primi kad god da se pokajemo, ali treba da se čistimo od greha dok traje dan, odnosno dok smo još zdravi, a ne kada oslabimo, jer onda greh ostavlja nas, a ne mi njega. Na putu pokajanja ne sme se stati, pa zato Vergilije opominje Dantea da se ne zaustavlja.

Već sam one senke napustio
i mome vođi sledio tragove
kada je na mene jedan duh prst uperio
i povika: "Gle, izgleda da kod duše ove
s leva sunce se ne probija
i kao da j eživa njeni udovi plove!"
Na te reči okrenuh se i ja
i videh kako od čuda gledaju
samo mene, mene samo i svetlo koje ne sija.
"Zašto te toliko zbunjuju",
reče mi učitelj, "da usporavaš hodanje?
Šta ti je važno šta one umuju?
Pođi za mnom i pusti njihovo šaputanje;
stoj čvrsto poput kule koju ne povija
nikada vetar niti njegovo duvanje,
jer čoveku u kome izbija
misao za mišlju, do cilja duža je putanja,
pošto jedna smeta drugoj da klija."
Da kažem "idem", zar nije bila stvar najmanja?
To rekoh, a lice mi porumeni
da to čoveka čini dostojnim opraštanja.
Za to vreme ka nama su dolazile nove sene
sekući našu stazu, jer su se kružno kretale
i pevale su "mizerere"1 blaženi.
Pošto su primetile da su senke pale
zbog moga tela koje ne propušta ni zrake najmanje,
njihova pesma se u "oh" pretvori kada su zastale,
a dve od njih, kao glasnici, duž putanje
dotrčaše k nama da pitaju nas:
"Objasnite nam to vaše stanje."
A moj učitelj: "Možete na sav glas
da kažete onima koji su vas poslali
da je telo ovoga od mesa i u ovaj čas.
Ako su zbog njegove senke zastali,
kako vidim, dovoljan odgovor sam dao,
neka mu ukažu počast, možda im se uzvrati dar mali."2
Zvezde padalice nikada još nisam ugledao
u sumrak da tako brzo seku nebesku vedrinu,
niti sam takve oblake u avgustu posmatrao,
kao što se brzo vratiše ona dvojica u skupinu,
pa kada su stigli, sa drugima se nama vratiše
kao jato koje nezadrživo leti u visinu.
"Mnogo ima ovog sveta koji ka nama kidiše
i dolazi da te moli", pesnik prozbori,
"ali, slušaj ih u hodu i nestaj više".
"O, dušo, što ka sreći te put vodi u odori
u kojoj si se roditi znao",
vikali su dolazeći, "malo korak uspori.
Pogledaj jesi li nekog od nas poznavao
tako da vesti o njemu ponseš tamo;
oh zašto ideš? Zašto ne bi stao?
Mi smo svi umrli nasilnom smrću, znamo,
i grešnici smo bili do poslednjeg časa
kada nas svetlo neba opomenu da praštamo
i pokajemo se, i tako iz života, putem spasa,
izađosmo izmireni sa Bogom, koji muči nas
željom da ga vidimo i čujemo mu glas."
A ja: "Iako pažljivo zagledavah vas
nikoga ne prepoznajem, ali ako vam se dopada
ono što bih mogao učiniti, blagorodne duše, naglas
recite i ja ću to učiniti radi onog mira sada
koji, sledeći vođu koji sa mnom putuje,
po ovome svetu tražim da i u meni zavlada."
I jedan poče: "Svako od nas veruje
u tvoju dobru želju i bez zaklinjanja nama
osim ako nemoć tu volju ne otruje.
Zato ja koji zborim pred svim senama
molim ako ikada dođeš do mesta onih
između Romanja i zemlje Karlove,3
da ljubazno zamoliš svet mojih
u Fanu da se za mene Bogu moliti stane
da bih se mogao osloboditi greha svojih.
Dakle, odande sam rodom, ali duboke rane
kuda ističe krv u kojoj sam se nalazio
u Antenori4 meni su zadane,
tamo gde sam mislio da sam najsigurniji bio!
To bi nalog gospodara D'Este, koji me omrzao
više nego što je trebalo da bi pravdu zadovoljio.
Ali, da sam ka Miri utekao
kada me kod Orijaga zatekoše
još bih se živ po svetu šetao.
Pobegoh u močvaru, pa me mulj i rogoz posekoše
tako da padoh dok sam gledao
kako lokve krvi iz mojih vena istekoše."
Zatim jedan drugi reče: "Tako ti Bog dao
da ti se usliši želja koja te vuče na ovu planinu,
što ne bi i tvojim milosrđem i meni pomogao?!
Ja sam iz Montefeltra, ja sam Buonkonte5 uistinu.
Ni Đovana ni drugi ne mare za mene nimalo,
pa zato pognuta čela pratim ovu skupinu."
A ja njemu: "Kakva sila, šta te je zapalo,
šta te je odvuklo iz Kampaldina6
da ti se nikada za grob nije saznalo?
"Oh", odgovori, "na dnu Kazentina7
teče voda, zove se Arkijano,
koja izvire nad Ermom iznad Apenina.
Do mesta gde gubi svoje ime8 stigoh polagano
sa grlom probodenim, peške takmo
bežeći i krvlju mojom polje bi poprskano.
Tu izgubih vid i reč, pa dođoh ovamo
s imenom Marije na ustima,
padoh i moje telo osta samo.
Istinu ću reći, a ti je prenesi živima,
božji anđeo me uze, a onaj iz pakla zavika:
'O ti sa neba, zašto ga uzimaš silama paklenim?
Ti ono što je večno iz njegovih oblika,
zbog jedne suzice, ofuzimaš od mene,
ali telo njegovo osetiće osvetnika!'
Znaš dobro kako se u vazduhu zbijene
vraćaju vazdušne pare kao voda
čim dospeju u slojeve ledene.
Đavo svoju zlovolju koja sa zlom hoda
spoji sa svojim umom, pa maglu i vetrove oglasi
snagom koju priroda dade onima iz takvoga roda.
Tako dolinu, čim se dan ugasi,
od Pratomanja9 do velike planine
maglom prekri i vlagom nebo tako pokvasi
da se ona u vodu pretvori, pa sa visine
pade kiša, a u jaruge se slila
sva voda koju zemlja nije mogla da zbrine,
pa kada se u velike bujice pretvorila
ka kraljevskoj reci10 tako brzo poče da hrli
da nema sile koja bi taj tok zaustavila.
Moje ledeno telo tamo na ušću zagrli
kada ga prođe nabujali Arkijano, pa ga naplavi
u Arno i na grudima rastavi krst vrli
koji sam od ruku načinio kada me bol smlavi.
Valjao me po dnu i po obalama,
a onda me kao svoj plen zavi."
"Ah, kada se vratiš svetu koji osta za nama
i odmoriš od puta koji si prošao",
nastavi treća duša kada drugoj zamre reč na usnama,
"seti se mene, ja sam Pija,11 ako nisi znao,
Sijena me rodila, a Marema ubila,
kao što zna onaj koji me prstenovao
prstenom kada sam za njega verena bila."

__________

1 Početak 57. psalma: Misere mei, Deus! = Bože, smiluj se na mene!

2 Neka mu ukažu počast, jer im može uzvratiti utehom koju će zatražiti od živih.

3 Reč je o oblasti kraj Ankone između Romanje i Napuljske oblasti, kojom je vladao Šarl II Anžujski.

4 Duboke rane iz koji je izašla krv u kojoj je boravio (u srednjem veku se verovalo da duša prebiva u krvi) zadobio je na teritoriji Antenore odnosno Padovanica koji su potomci Antenore Trojanskog. To govori Jakopo del Kasero iz Fana koji je bio gradski načelnik u Bolonji i sukobio se sa Acom VIII D'Este, markizom od Ferare. Pozvan je, kao načelnik, u Milano. Verovao je da može najsigurnije da otputuje preko teritorije Veneta, ali su ga ubili, 1298. godine, plaćenici markiza D'Este, u naselju Mira između Padove i Orijaga, u močvarskoj trsci u koju se zapleo bežeći.

5 To je Buonkonte da Montefeltro, sin Gvida (vidi Pakao, XXVII pevanje, stih 29) i poginuo je 1289. u bici kod Kampaldina dok se borio protiv gvelfa. Đovana je njegova žena.

6 Kampaldino je mesto kod koga se odigrala bitka u kojoj je poginuo Buonkonte da Montefeltro, a u kojoj je i Dante učestvovao.

7 Kroz najniži deo Kazentina protiče reka Arkijano koja izvire iznad čuvenog benediktinskog manastira Erma di Kamoldolija.

8 Buonkonte kaže da je stigao, ranjen u grlo, do mesta gde se Arkijano ulica u Arno i tu gubi svoje ime.

9 Đavo je prekrio maglom celu dolinu Arna, od Pratomanja, obronaka Apenina, do Đogane di Kamaldoli, odnosno ceo kraj Kazentino.

10 "... Ka kraljevskoj reci..." - ka reci Arno, koju nazivaju kraljevska, jer nije pritoka nijedne druge reke, već ide direktno u more.

11 Pija dei Tolomei, rođena u Sijeni, plemkinja, ubijena po nalogu njenog muža Nela de Panokijeskija, u zamku Pijetra u toskanskoj Maremi, jer je on hteo da se oženi s groficom Margeritom delji Aldobrandeski, oko 1300. godine.