Samo Budi Tu❕❕❕

29. Pacijent (editovano)

                   

                  „To što se preznojava, vrela je i sva drhti, crvena je u licu i gubi dah. Gleda te poluzatvorenih očiju i tiho progovara: „Vodi me u krevet, molim te!" Neka te ne obraduje unapred, pre će biti da je bolesna!!!"

Tara se probudila sa užasnom glavoboljom, zapušenim nosem i temperaturom. Prošlu noć kada je krenula na spavanje sa velikim osmehom na licu i zadovoljna utonula u san nije očekivala da će izlazak iz istoga doneti sve sem osmeha i zadovoljstva.

Ustala je iz kreveta prilično nesigurno, oslanjajući se rukom na noćni stočić jer joj se vrtelo u glavi i polako otišla do kupatila usput mrzovoljno gunđajući. Mrzela je taj osećaj nemoći i malaksalosti.

Kada je u ogledalu videla svoj odraz, na pamet joj je pala poslovica *kako se osećaš iznutra tako izgledaš spolja*. Ona se osećala kao da ju je pregazio kamion sa prikolicom, a onda se još jednom vratio u rikverc da utvrdi gradivo. Odmahnula je rukom žaleći jadnu devojku iza ogledala.

Mama joj je uvek govorila da je kao dete bila veoma težak bolesnik i da iako retko, kada je virus napokon stigne obruši se na nju svom snagom. Takođe, tata je uvek, sa ljubavlju naravno, dodavao da se tada pretvara u veoma naporno nezadovoljno gunđalo.

Zavirila je u ormarić sa lekovima i pošto nije našla ništa što joj je bilo poznato uzela je paklo maramica i vratila se u krevet. Neko će već doći da je obiđe kada shvati da ne silazi na doručak i doneti joj čaj i neki lek. Nije imala snage da silazi a i već je počela da se trese od hladnoće.

Vratila se u topli krevet, ušuškala i već počela ponovo da sklapa oči kada je posle kratkog kucanja u sobu provirila Nataša.

„Doručak je već na stolu spavalice," rekla je osmehujući se a kada je Tara odgovorila da se ne oseća najbolje osmeh joj se automatski izbrisao sa lica i užurbano je prišla krevetu, zabrinuto ispitujući šta nije u redu.

Čim je stavila ruku na Tarino čelo, i pod prstima osetila toplotu koja je izbijala iz nje odmah se prebacila u ulogu zabrinutog roditelja i počela sa nabrajanjem lekova, čajeva i raznih metoda lečenja za koje je bila sigurna da su učinkoviti za lečenje prehlade.

Naravno, kao i uvek kada je neko u porodici bio bolestan, sudeći po pričama ukućana, svi su bili angažovani u pomoći pri lečenju. Natašina filozofija je bila da je uz lečenje tela, za oporavak podjednako važno da su oko tebe ljudi koji te vole i daju ti podršku.

Iskreno nije znala da li joj svo to tetošenje prija ili joj je naporno. Znala je doduše da bi joj gore od sve te pažnje koju joj posvećuju bilo da je ignorišu, pa je ćutala i pustila ih.

Sergej je ubrzo nakon Natašinog izlaska iz sobe uz obećanje da se vraća za minut, došao sa šoljom čaja i lekovima koje je poslala. Kolja je odmah za njim doneo toplomer i kapi za nos, a Vladimir je iza njihovih leđa provirio zabrinutog izraza lica u sobu i pitao da li je potrebno da zove doktora. Jedini član porodice Ivanov koji nije bio prisutan je Nikolaj koji je već otišao u grad.

U međuvremenu se i Nataša vratila u sobu i kada se uverila da je Tara popila lekove za bolove i temperaturu, koju je prethodno izmerila i koja je iznosila skoro 39ºC , pripremila je novu posteljinu i pidžamu da kada se preznoji može da se presvuče. Onda je svima rekla da izađu napolje i ostave je da se odmara.

Kada je već zatvorila oči i počela da tone u san osetila je na svom čelu blagi dodir usana i nežnu ruku na svom obrazu. Prvi put toga jutra se nasmejala i pospano, ne otvarajući oči prošaputala: „Mama?!"