Samo Budi Tu❕❕❕

23. Kazna (editovano)

                                

                            „Biti kažnjen, osim što nas trenutno čini nesrećnim i nezadovoljnim, vrlo retko utiče na to da se sledeći put suzdržimo od ponavljanja iste one stvari zbog koje smo i prvi put zaradili kaznu!"

"Od njih me to ne bi iznenadilo,..." rekao je Vladimir, uznemireno šetajući gore dole dnevnim boravkom, dok je Nataša bezuspešno pokušavala da ga umiri; „ali mislio sam da si ti bar malo razumnija," dodao je zaustavljajući se ispred Tare koja je sedela na trosedu između Sergeja i Kolje

"Tata,...," počeo je Sergej ali ga je Vladimir prekinuo: "Ti se ne mešaj, sada želim da čujem Taru!"

"Mislim da zaslužujemo objašnjenje za takvo ponašanje, zar ne?" pitao je glasom koji nije krio razočarenje i stao iza fotelje na kojoj je sedela Nataša gledajući ga zabrinuto. Upravo su se vratili od doktora i iako su nalazi dobri, najmanje što mu je sada potrebno je dodatni stres.

Tara im je ispričala u kratkim crtama šta se desilo, tuča, kazna, izostavljajući sve detalje o pravom razlogu i naravno da su Ivanovi bili razočarani. Primili su je u svoj dom, prema njoj se ponašaju kao prema svom detetu a ona uz sve što se proteklih sedmica izdešavalo sa Vladimirom pravi dodatne probleme.

Da sam na njihovom mestu izbacila bih se naglavačke kroz ulazna vrata! Prolazilo je Tari kroz glavu.

Bilo joj je krivo što će steći o njoj pogrešnu sliku ali nije želela da ugrozi plan koji su imali da pomognu Ireni i njenom ocu pa je ćutala.

Nataša je podjednako razočaranim ali ipak malo blažim glasom rekla: "Tara, zar nemaš ništa da kažeš? Ona je tebe prva udarila, nisi ti kriva, da li je bilo tako? Nećemo te kriviti ako si se samo branila!?"

U njenom glasu se čuo i tračak nade, što je Taru dodatno pogodilo. Nije mogla da im kaže istinu, a nije mogla ni da ih gleda u oči i laže kako je sve Irenina krivica.

Znajući Natašu ona bi odmah zahtevala da idu kod njenih roditelja a sada ni Ireni nisu trebali dodatni problemi. Bože, kako je naporno imati prijatelje pomislila je Tara, mirnija sam bila hiljadu puta dok mi nije bilo stalo ni do koga!

"Žao mi je stvarno, to je sve što imam da kažem." Rekla je stežući Sergejevu ruku koju je stavio na njenu nogu kao podršku. Znala je koliko je teško ovo i njemu palo, biti između dve vatre. Kolja je na drugoj strani bio za to da sve kažu roditeljima i pošto se Tara nije složila, sedeo je prekrštenih ruku i ljutito gledao kroz prozor.

Ona je pogledala u Vladimira pa u Natašu i nastavila, znajući da je možda ovim uništila šansu za dalji život sa njima. "Razumem ako želite da zovete Anju i poništite..." Tara nije uspela da završi rečenicu kada ju je Nataša prekinula glasom koji nikada ranije od nje nije čula.

"Tara ja ne znam sa kakvim si porodicama živela proteklih godina ali mene vređa da možeš i da pomisliš da ćemo te čim iskrsne problem vratiti kao pokvarenu igračku.„

Nataša je ustajući sa fotelje stala ispred Tare i rekla: "Ti si deo ove porodice sada, svidelo ti se to, ili ne!"

"Ja, ovaj, nisam mislila,...." počela je Tara zamuckujući da se izvinjava ali Nataša je ne dopuštajući joj da je prekine, nastavila malo blažim tonom: "Nije važno šta si mislila, zapamti da ovde imaš dom i porodicu i ma šta da uradiš, nećemo te odbaciti." Rekla je i pomazila Taru nežno po obrazu na šta su se obema oči napunile suzama.