Samo Budi Tu❕❕❕

Nekoliko meseci ranije... (editovano)

      

"Tara, da li razumeš šta ti pričam?"

Anja je kao i svaki put kada bi se iznervirala počela da šeta po sobi i da popravlja savršeno isfeniranu dugu plavu kosu, kojoj uopšte nije trebala popravka. Ovaj put, kao i uostalom svaki put u protekle tri godine, Tara je bila ta koja je uspela da iznervira inače savršeno mirnu i staloženu Anju.

Anja Sorakina je bila prelepa žena, duge plave kose i prodornih plavih očiju. Bila je visoka i vitka, sa kilometarskim nogama. Imala je klasično lepe crte lice, čist svetao ten, blago rumene obraze i izgledala je baš kao princeze iz ruskih bajki koje je Tari mama čitala kada je bila mala.

Bila je u ranim tridesetim ali izgledala čak i mlađe od toga. Tara ju je posmatrala kako se iako užurbano i nervozno i dalje veoma graciozno kreće po svojoj maloj kancelariji. Uvek je bila besprekorno obučena. U svilenkastoj košulji boje breskve, uvučenoj u crnu usku suknju do kolena sa visokim strukom, izgledala je veoma elegantno. Tara se uvek pored nje osećala pomalo nezgrapno.

"Ponovila sam ti već nekoliko puta, stvarno mi nije jasno šta ne razumeš? Milerovi, kao što znaš, odlaze u neku bogu iza nogu malu državicu u Africi sa *lekarima bez granica* i ti naravno ne možeš sa njima. Našla sam ti savršenu porodicu koja je spremna da te prihvati na godinu dana dok ne završiš srednju školu, iako već za par meseci puniš osamnaest. Znaš da je to neverovatno retko i treba da budeš srećna što ima tako dobrih ljudi, ne da se žališ kako ne želiš opet da se seliš u novu školu."

"Dobrih???" Prekinula ju je Tara.

"Anja molim te i ti i ja dobro znamo da im je to plaćeno veoma dobro i da me neće primiti samo zato što su divni ljudi velikog srca." Rekla je, sada već prilično iznervirano.

"Dobro, možda jesu dobri ljudi," dodala je kada je videla da se Anja namrštila, "ali ne možeš da me kriviš što ne želim da budem nova učenica u srednjoj školi po četvrti put i opet ispočetka upoznajem nastavnike, mesto, a da ne pričam prijatelje."

"U stvari, ljudi koje poznajem par meseci pre nego što se preselim su više poznanici, ako ćemo biti iskreni." Tiho je dodala više za sebe.

"Ovaj put nisi u pravu!" Rekla je Anja ljutito. "Uh, ne znam kako uvek uspeš da me iznerviraš?"

"Talenat, šta ćeš!" promrmljala je Tara sebi u bradu ali ipak je znala kada je vreme da zaćuti jer je mlada žena već počela da dobija jarko crvenu boju u licu i izgledala je kao prezreo paradajz koji će svaki čas da eksplodira. Nije mogla a da se ne nasmeje na sliku u svojoj glavi ali bila je dovoljno pametna da stavi ruku na usta i da se pravi da se nakašljala.

Anja je ipak imala svoje granice i znala je da je bila jako blizu toga da ih pređe, a nije želela da nervira mladu ženu više nego što je potrebno. Ona je zadnjih godina bila jedna od retkih ljudi koji su joj zaista nešto značili.

Milerovi su bili porodica kod kojih je živela poslednjih šest meseci, pre toga su to bili Winstonovi, pre njih Bejkerovi,... i iako su to sve bili prilično dobri ljudi, nije imala nekakvu posebnu vezu ni sa kim od njih. Međusobno su se tolerisali i to je to.

Ona je imala mesto za stanovanje, oni su imali redovne mesečne prihode i pohvale od svojih poznanika za dobro delo. Ni sada nije očekivala ništa drugačije. Bila je malo iznenađena jer su Milerovi neočekivano odlučili da otputuju i da ne mogu više da joj budu hranitelji a ostalo joj je još samo par meseci u sistemu. Onda je prepuštena sama sebi. Što se tiče države, kada napuniš osamnaest više nisi njihova odgovornost. Za punoletstvo kao poklon, od njih dobiješ nogu u dupe.