- Ustaj spavalice... Treba da idemo sa ovima na doručak, a popodne ideš sa mnom do stadiona. Ajmo, oblačenje pa da idemo, Filip me zvao da su ustali. - Povukla sam ga da legne na mene da ga zagrlim. - Nešto si zaboravio. - Napućila sam se. - Aha. Dođi ovamo. - Prebacio me je u svoje krilo i počeo da me golica. - Vaaanja nee... - Opirala sam se neuspešno. - Zakasnićemo, ajde. - Pustio me je i poljubio. - Mhm, evo. Jel hladno napolju? - Pitala sam ga dok sam obuvala papuče. - Pita osoba koja se pre dan kupala u bazenu i jezeru. I ne, nije. - Prevrnula sam očima šaljivo i ustala da se sredim.
Kada smo došli do tog brunch kafea samo nas je Filip čekao. - Sad će ovi. Jeste li se bar malo odmorili? - Pitao je dok je listao kroz meni hrane. - Pa donekle. Mada ja sam uvek pospana, tako da. - U tom stižu ostali i sedaju kod nas za sto. - Šta ćemo da jedemo? Gladan sam i to baš. - Naravno da je Bleki gladan. Pa ko bi drugi. - Trudnice, tišina. - Dobio je udarac u potiljak od Anje. Naručili smo kafu da popijemo dok hrana ne stigne.
- Izvolite, uživajte. - Konobar nam je stavio tanjire i namignuo mi. Osmehnula sam se, iz kulture, da se razumemo. Pogledala sam u Vanju koji se zagledao u nešto oko mog tanjira. Pomerila sam tanjir i videla papirić. Nisam obraćala pažnju do kraja doručka. Tada ga je Vanja uzeo. - E dok sam ja živ, neće vala. - Ustao je od stola, a ja sam probala da ga zaustavim. - Vanja, čekaj. - Nikola me je uhvatio za ruku i rekao mi da sednem. Vanja je stajao pored onog konobara koji je, naspram njega, izgledao kao mala beba. Bio je dosta uplašen. Mislim realno, ko se ne bi uplašio čoveka do 2 metra. Ne krivim ga.
Ništa se nije desilo, pretpostavljam da ga je samo malo zaplašio, ali Vanja nije progovorio reč od kada smo izašli iz kafea. Pozdravili smo se sa ostalima, koji su krenuli na aerodrom. Ušli smo u kola i zavladala je neka napeta atmosfera. - Am, Vanja? Jel sve okej? - Nije skidao pogled sa puta, samo je izustio jedno kratko "mhm" i ponovo zaćutao. Kada smo ušli u stan nije se ni trudio da mi se obrati. Samo je seo na kauč i uključio igricu. Sela sam pored njega, zagrlila ga i stavila svoju glavu na njegovo rame. Nisam očekivala njegovu reakciju. - Jel bi mogla da se pomeriš? Nisam raspoložen. - Bila sam jako zbunjena. Sklonila sam ruke i malo se pomerila. - Kaži mi šta ti je... Molim te? - Odmahnuo je glavom i nastavio da igra igricu. - Vanja, molim te. -
Spustio je džojstik i slušalice i okrenuo se prema meni. Prvi put da me pogleda nakon onoga u kafeu. - A šta da ti kažem, Natalija? Objasni mi. Šta da kažem na tvoje "gestove" od jutros?- Podigla sam obrvu. - Molim? O čemu ti? - Cinički se nasmejao. - O flertovanju sa konobarom. Dao ti je jebeni broj telefona, Natalija! - Povisio je ton, a meni su krenule suze. - Nano, Nano, ne, ne, ne. Ne, ljubavi, ja... Ja nisam... Nisam razmišljao. Izletelo mi je. Ljubavi, nisam hteo, kunem se. - Nisam ga baš najbolje čula, sve se nekako zamutilo i zaglunulo. Počelo je da mi se vrti u glavi.
Osetila sam njegove ruke ispod svojih nogu i na leđima.
Preneo me je do kuhinjskog pulta. Pustio vodu na česmi i počeo da me umiva. Malo sam se oporavila i došla do daha. - Ej, jel me čuješ? - Nežno me je tapkao po obrazu. - Jesi li došla sebi barem malo? - Otvorila sam oči i pogledala ga. - Ljubavi, ej... Ej malecka, tu sam, tu sam, bezbedna si. Ne brini... - Samo sam ga zagrlila i počela da plačem. - Uplašio si me, znaš? - Poljubio me je u teme. - Znam, znam srećice. Izvini... Izvini, ne znam šta mi je bilo. Ustvari... Znam. Bio sam ljubomoran. Ali nisam trebao da odreagujem onako. Izvini, molim te. Bilo je jako nepromišljeno od mene da povisim ton na tebe. Nakon svega što si prošla, a nije prošlo ni 3 nedelje. - Nisam ga puštala iz zagrljaja i samo sam zajecala. - Okej je, razumem te... Znam da nisi imao lošu nameru. I razumem da si ljubomoran. Ali si me uplašio... Baš... - Podigla sam glavu sa njegovih grudi i pogledala ga. - Volim te. Mnogo te volim. - Nežno me poljubio u čelo i pomazio po kosi. - I ja tebe... - Konačno sam se nasmešila.
- Sedi tu, ne pomeraj se. Da napravim nešto da ponesemo da jedemo? Za pola sata treba da krenemo. - Klimnula sam glavom i poljubila ga u obraz. - Hvala ti. - Iskezio se i krenuo ka frižideru. - Okej... Hmmm... Šta li to imamo ovde za jelo. Hoćeš neki sendvič? Ili da napravim bakin kolač? Pomfrit? - Nasmejala sam mu se i došla do frižidera. - Vanja, ne drami. Evo vidiš, imamo ove zaleđene rolnice, uzmi i stavi ih na pleh, pa da se ispeku, one će brzo da stignu. I idi da spremiš torbu. - Uključila sam rernu da se zagreje. - Razumem, šefice! - Poslagao je rolnice na pleh i otrčao u sobu, a ja sam ostala da ih stavim u rernu pa da odem da se presvučem u nešto udobnije.
Vratila sam se u kuhinju, a Vanja je već pakovao hranu u jednu kutiju. Izgledao je tako lepo u nekoj uskoj crnoj majici na duge rukave koja mu je toliko detaljno isticala svaki mišić na gornjem delu tela. - Nije lepo špijunirati ljude, lepotice. - Trgnuo me iz razmišljanja i videla sam da se smeška. - Ja špijuniram svog dečka u svom stanu, ko će da mi zabrani? - Prišla sam mu i zagrlila ga. - Mhm, ma nemoj... Ajde, upadaj u kola, eto mene, samo vodu da natočim. - Uzela sam kutiju i ključeve i otišla u garažu zgrade da otključam auto. Nedugo zatim je i Vanja ušao u auto i krenuli smo ka stadionu. Jedva čekam da ga vidim kako trenira ponovo. Jako sam srećna zbog njega i činjenice da se vratio u svoj klub u Torinu.
🗒️:konačno sam uspela da napišem novi part! bila sam u velikim obavezama, imala sam neke silne pripreme za takmičenja, ručak sa porodicom, i svakakve obaveze u školi, izvinite na čekanju! uživajte, a ja odoh da pišem novi part koji će nadam se izaći večeras! pozić 💗