Večeras je bilo vreme za movie night. To pravilo smo naravno uvele mi devojke jer momci nikada nemaju neku kreativnu ideju. Izabrali smo da gledamo "Dolittle" nakon pola sata međusobnog raspravljanja. Postavili smo platno i projektor pored bazena i svi su seli na svoja mesta u onom letnjikovcu.
Natalija pored Sergeja, Anja pored Nikole, Isidora pored Nemanje, Filip, Dušan i Saša su se raštrkali, a ja? Pogodili ste, pored Vanje. Ovog puta sam ja insistirala da on sedne do mene. Ne znam, posle onoga danas želim da mu se iskupim. Znam da nemam potrebe jer ništa nisam uradila. Ali eto, želim da mu se odužim na neki način, s obzirom na to da je mnogo učinio za mene. Barem da mu pružim pažnju. Dakle, svi su se smestili i pustili smo film.
Na pola filma mi se baš prispavalo tako da sam se pribila uz Vanju i zadremala. Zagrlio me je pa mi poljubio kosu i naslonio glavu na moju. Osetila sam se sigurno. Po prvi put u poslednjih godinu i po dana. Probudila me buka ostalih. Verovatno se film završio i krenuli su u svoje sobe. Krenula sam da se pridignem, ali me je Vanja povukao da legnem nazad. - Ej ej, šššš... Lezi dole. - Bez ikakve reči pobune sam ponovo legla pored njega i jelte zaspala.
Budim se i osećam Vanjinu ruku u svojoj kosi, ponovo. Smešim se i otvaram oči. - Jutro, spavalice! - Kaže mi veselo, uz osmeh. - Mhm, i tebi... Koliko je sati? - Činilo se da nije ni svanulo. - Nećeš verovati, ali 04:27 je. Sunce nije ni krenulo da izlazi. - Pokrila sam se preko glave i krenula da se smejem. - Ne mogu da verujem da se ja ovako rano budim. Nego, što si ti ovako rano budan? To je bogami mnogo bolje pitanje. - Nasmejao mi se i sklonio jorgan sa mene. - Ne znam... Nisam mogao da spavam. - Malo smo se zezali, pričali i gađali jastucima dok nije došlo vreme za izlazak sunca. - Ajde da rasklonimo ove zavese i uživamo u pogledu. - Radosno sam poskočila i čula da mi se Vanja smeje. - Znaš da, koliko god skočila, svejedno ostaješ mala. - Isplazila sam mu jezik i okrenula se ka zavesama.
Vratila sam se i legla pored njega. - Prelepo je. Zadivljujuće... - Gledala sam dok je sunce polako izlazilo. - Ne koliko i ti. - Trznula sam glavu ka Vanji. - Nisam znala da si tako... Amm... Slatkorečiv? Da, slatkorečiv. - Uštinuo me je za obraz i poljubio u čelo. Po ko zna koji put... Ponekad mi bue čudno zašto to radi. Znamo se manje od 2 godine, a ponaša se kao da smo u braku već 22. Meni ne smeta. Znam da mi želi najbolje i znam da će uvek biti tu.
Ležali smo još malo i odlučili da ustanemo i probudimo ostale da odemo na neki piknik. Bilo je otprilike pola 8, a hteli smo da što ranije odemo na malu avanturicu. Uleteli smo svima u sobe i bili su vidno neraspoloženi. Ajde i da razumem ove parove (😏), ali Filip, Saša i Dušan? Nebitno. Ipak su pristali i sišli da spremimo hranu. Pošli smo oko 9, a iskreno, nismo znali gde idemo. Vanja je predložio ono jezerce jer je obala peščana, a sam prilaz je pod travom. Našli smo lepo mesto, namestili ćebad i izvadili hranu iz korpi. Neki su se skinuli u kupaće i ušli u vodu, koja za divno čudo, nije bila hladna. Hrana je bila sjajna, jer su je, po običaju, spremali naši glavni kuvari: Vanja, Fića i Duci.
Vanja me je čak okačio na stori, ponovo.
- Ti baš voliš majmune, a? - Pitala sam ga dok sam repostovala sliku na svoj stori. - Samo jednog... - Nasmešio mi se i otišao u vodu.
- A ti? - Skinula sam haljinu i dotrčala do njega.
- Znaš, nije me briga. Za ova sranja. - Kažem mu pokazivajući prstom na masnice i rane po nogama i struku. - Ja nisam kriva za ovo. I treba da budem ponosna na sebe što sam preživela. Ajde, sad!!! - Povukla sam ga za ruku. Baš smo se lepo zabavili i stvorili toliko lepih uspomena.
Isidora je slikala mene i Vanju pa nas je okačila na svoj stori. Poludeću sa njima majke mi. A slatki smo...
Počelo je da bude hladnjikavo pa smo odlučili da se spakujemo i krenemo nazad. Taman da prošetamo.
Išla sam poslednja da bih mogla da ih uslikam sve. U jednom momentu sam se okliznula na neko kamenje i pala na kolena. - Auć! To je zabolelo... - Rekla sam, dok sam trljala kolena. - Ju, Nale, šta bi? Jesi dobro? -
Prvi od njih mi je prišao Dušan. - Am... Valjda sam okej. Okliznula sam se samo. Ništa strašno. Vidiš? - Pokazala sam mu kolena i osmehnula se. - Nije, stani sekund. Vanja!-Pogledala sam ga ljutito. - Dušane! - Rekla sam kroz zube. - Pssst, ne zovi ga. Ako već hoćeš da me neko nosi, šta fali da me ti poneseš? - Okrenuo se šokirano. - Ja? Pa pali bismo oboje na početku. Ej, Vanja, tu si. Vidi. Majmunče je palo i odrljala je kolena. Pa sam hteo da te zamolim da je poneseš, ako možeš. - Vanja ga je potapšao po ramenu. - Ma nema problema. Ajd' Nano! Penji se. - Pomogao mi je da ustanem i stavio me je na leđa. - Ne moraš ovo da radiš. Okej sam, mogu da hodam.- Odmahnuo je glavom. - Taman posla.-Povredila si se. Eno Sergej nosi Natu, a nije joj ništa. - Odjednom se čula ona. - Alo! Kao prvo, bole me noge, a tvoj brat je divan. A kao drugo, umesto što pričaš o meni, bolje bi ti bilo da smuvaš to malo stvorenje na svojim leđima, znaš? - Pocrvenela sam. Da li je moguće da mu se sviđam? Hvala, Nato...