...
"Imate tu čast, da saznate kako sam upoznala plavookog, umišljenog manijaka." Kažem, a on me pogleda onim 'ozbiljno?' pogledom. "Pa sad, vjerovatno sam se zeznula sa jednim dijelom prethodne rečenice- ali, dragi mužu, znao si šta ženiš." Obratim se njemu, a svi oko nas se nasmiju.
"Mogu nastaviti, Andrej?" On mi uputi najdivniji mogući osmijeh, a ja na tren izgubim prisebnost.
Protresem glavom pa nastavim:
"Prolazila sam jeben period života. Nije mi bilo lako ni malo lako, trpila sam sve. Odbacivanja, svađe pa čak i fizička nasilja. Pala sam u depresiju, a... U početku, uništavala sam se. A onda- rekla sam da je dosta." Slegnem ramenima. "Krenula sam sa trčanjem, vježbanjima. Moja ranojutarnja trčanja su mi postala rutina. Jedno jutro sam ustala maalo kasnije, a park je bio blizu. Pošla sam trčati, a završila sam u dubokoumnom razgovoru sa plavookim. Već tad moje srce mu je potpuno pripalo.
Naravno, trebalo je pet godina da se uvjerimo da je to to. I, sretna sam jer smo čekali. Sretna sam jer te imam, ljubavi." Kažem mu, a on ustane. "Ja sam sretan što te imam, moja." Kaže, pa me poljubi.
