Za Lukicaaa
"Biti će sv..." Rukom krene ka mom licu. "Neće! Jebem ti, neće!" Vrištim, histeriziram. "Ništa neće biti 'u redu'. Ne govori to..." Rasplačem se pa mu panem u zagrljaj.
"Helena, hoće. Vjeruj mi. Ja sam uz tebe..." Kaže, pa me prigrli jače.
Problem zbog kojeg plačem nastao je onda kad sam mami i tati rekla da sam sa muškarcom koji je osam godina stariji od mene. "Volim te." Prošapućem mu u prsa. Potom se zavalimo na sofu. Ja sjedem, a on mi stavi glavu u krilo. Nesigurno spustim ruku u njegovu kosu, i nakon nekog vremena ga čujen kako hrče.
Zaspao je.
Ja se potiho nasmijem, jer...
Pa, zbog njega sam odustala od porodice jer me nisu podržali. Govorili su da od ljubavi se ne odustaje, da će biti uz mene tog jednog dana a sad... Hladno su mi okrenuli leđa. Ponovo se zaplačem, a suza mi kane na njegovo lice.
To ga probudi, pa me pogleda.
"Ti znaš da ću ja zauvijek biti uz tebe? Ma šta da se desi?" Kaže, pa me povuče u zagrljaj. Ja shvatim da je sve, osim njega, manje važno.
Najvažnije je da ga volim.
Da.
Volim ga.
