Nina kaže da sam zanemarila njega. E, nisam! 😁
...
Sinoć sam se čula sa prijateljicama koje nisam vidjela jaaako dugo iq večeras izlazimo. Naša destinacija- noćni klub. Cilj- napiti se da ne znamo za sebe. Naravno, moj dragi za to neće znati.
On misli da idemo na večeru.
Previše je zaštitnički nastrojen, i ono... Pa, ne mora on sve znati- pomislim dok silazim niz stepenice. On me dočeka na kraju, pa blene u mene. "Di si pošla takva?" Nosim večernju crnu haljinu, kosa mi je nakovrdžana i blago sam našminkana.
"Na večeru sa curama." Krenem proći kraj njega, no on me primi za ruku te me okrene ka sebi. "Ne ideš ti nigdje takva." "Odbij, Danijel! To je samo večera, ništa drugo. Džaba mi tu ljubomorišeš!" Poljubim ga u obraz i izađem.
...
"Čovječe, koliko nismo bile tu!" Čujem Nastasiu- djevojku iz Rusije- kako uzbuđeno govori. "Da..." Sve se složimo, pa uđemo u zadimljeni klub. Prođemo do šanka di uzmemo po piće i kako nam se tu svidi, odlučimo ostati na šanku. Uzmem votku, dvije, tri- i već me lagano hvata. Primim Katu za ruku pa nas odvučem na podij.
Vjerovatno smo najstarije tu, no nismo za odbaciti- pomislim dok se uvijamo u ritmu Fonsijevog Despacita. Potom se vratimo na šank i taman kad iskapim svoju višnjevaču, neko me povuče za ruku.
Dva crna oka tinjaju bijesom. Djevojke me gledaju zabrinuto, a ja im dam znak da odu. On me povuče za sobom kroz gužvu i kad smo vani, bijesno me pogleda. "Dobro, jesi ti normalna?! Popizdio sam vidjevši da niste tamo!" Vikne, a ja se stresem, momentalno se otrijeznivši.
Nesvjesno mi steže mi ruku i to vraški boli, pa ju istrgnem iz njegova stiska.
"Pa, dragi moj, nisi imao razloga za brigu! Nisi mi majka!"
"Nisam ti ni otac, ni brat. Muž sam ti! Dužnost mi je da ludim i brinem!" Viče, a ja se rasplačem. "Ma, znaš šta? Radi šta želiš, Hana." Potom se okrene od mene i pođe ka svom BMW-u. "Danijel..." Krenem za njim. "Šta? Ne govori da ti je žao, molim te. Vrati se u klub, ne odgovaram za tebe. E, i da. Ne očekuj me, idem van sa dečkima. Vidimo se!" Djetinje mi mahne pa se odalji.
Uzdahnem- ovo mi nije trebalo.
Više mi nije do zabave, curama pošaljem poruku di se izvinjavam ali da se neću vratiti. Poželim im ugodnu zabavu, pa krenem ka svom Smartu.
...
Dok izađem iz auta, izujem štikle. Onih par metara do kuće pretrčim bosa, a kad krenem otključati vrata ona su već otvorena. Polako uđem, u kući je mrak. Krenem do prekidača, no nečija ruka je već tamo i kada upali svjetlo, vidim Danijela.
"Žao mi je." Kažem. "Ponjela sam se djetinjasto." On se nasmije pa kimne. "Jesi. Da. Ali, i ja sam." Slegne ramenima. "Odrasla si osoba, možeš ići u klubove." Doda, a ja napravim 'fuj' facu. "Naaah, ja se tamo više ne vraćam... Možemo li, molim te, sad u krevet?"
On kimne sa smješkom, pa me primi za ruku. Uzvratim mu stisak, a zapravo poželim da je nikada ne pusti.
