Pour modricc
...
Sjedim u dnevnom i gledam tv. Prežderavam se kokicama i čekam Marija da ustane.
Sinoć se, jadničak, izmorio. Trenirao je do kasna, sunce moje milo.
Na TV-u se prikazuje neki film, komedija rekla bih. Moju navalu smijeha prekine zvono, pa skups sa kokicama ustanem otvoriti. Ubrzo i požalim, jer su tu dečki iz reprezentacije. Šime, Dejan, Danijel, Domagoji, Josip, Tin, Ivan, Raquel, Franka, Ivana, David, Čarli... To much persons. Pogotovo kad mi Šimke mazne hranu.
Ne moram ih nigdje uputiti jer ovde vrijedi pravilo 'MI CASSA ES TU CASSA'. To ne znam kako se izgovara, moram pitati Raq.
Odem probuditi Maria, pa kad uđem u sobu, oduzmem se. On, polugol prevaljen po cijelom krevetu leži izvaljen na leđima. Ja se polako uzvrem na njega, pa sjedem na donji dio trbuha. Nagnem se, pa ga poljubim u obraz, vrat a kada ga zastvarno poljubim on mi uzvrati. Potom me okrene ispod sebe a ja vrisnem. Jako, jako glasno vrisnem zaboravivši da nam je kuća puna.
Bezbrižno se nastavimo naslađivati onim drugim kada... Pa, vrata se otvore taman kada se ovaj moj odluči skinuti do kraja. Šime vrisne, a on se doslovno prevali. Njegovo uzbuđenje splasne, a ja prekrijem lice. 'Niš' nisam vidia!" Vrisne, pa izađe. Ja uzdahnem.
'Doćiću za deset godina..." Kažem, a on- ovaj put obučen, me povuče za sobom. Onog momenta kad se pojavimo u javnosti oni počnu zviždati, pljeskati... Ja pocrvenim.
Ali Mariovo obećanje da nastavljamo dalje kada odu, izmami mi smješak na lice.
I, oh, da. Sve je puno, puno bolje kadse čeka.
