Oči boje meda ( Uređujem)

Trideset peto poglavlje

NICK POV

Hellen sam ukratko objasnio šta se dešava i jedva nekako je natjerao da uđe u auto s Rickom. Mogao sam da osjetim njen strah kad sam spomenuo Arnolda.

,,Nick, molim te budi pažljiv i samo da znaš čekaću te da dođeš, moramo pričati, obećao si'' drži moje lice u svojim dlanovima i gleda me u oči. Tim pogledom me moli da ostanem s njom i da se ne vraćam u gužvu koja je tamo. Imao sam osjećaj da me nešto pritišće u grudima i da u njene oči gledam zadnji put. Imao sam milion misli na pameti, ali u ovom trenutku mi je veoma bitno da me shvati.

,,Znaš da hoću, naravno da moramo pričati, sad budi dobra i kreni s Rickom. Za dva tri sata stižem i ja. Čekaj me. Volim te znaš li to'' teško proguta i zatvori oči. Kimne lagano glavom.

,,Imam loš predosjećaj u vezi ovoga. Ne sviđa mi se ovo ni malo. Taj čovjek je opasan i mogao bi ...'' poljubim je samo da je malo smirim. Situacija je i onako loša i kraj je neizvjestan. Ne sviđaju se ni meni ovakva iznenađenja ali nisam siguran da baš imam izbora. Hoću da stavim tačku na Arnolda i njegovu ekipu i da mogu nastaviti dalje. Dok god on bude živ i prestavljao prijetnju po nas do tad ja neću imati mira. Premali je ovo grad za nas obojicu. Neko mora da se skloni.

,,Ako sam ti nešto obećao, nema sile da ću prekršiti to obećanje. Sad budi razumna i čekaj me kući'' možda sam pretjerao malo prije, ali bezbijednost joj je ugrožena, bomba može biti bilo gdje. A moram da je izvučem sa ostalima tako da odvratim pažnju s nje i preusmjerim je na nas.

Zatvorim vrata prije nego pokleknem pred njom i okrenem se prema momcima. Moram priznati da je Hellen u jednu ruku u pravu, nešto me steglo u grudima. Veoma je uznemiravajuće.

Ben se okrene prema meni i doda mi pištolj. Nikako mi nije jasno zašto su moji momci opkoljeni ni, posebno ako imamo dojavu o bombi...

,,Ben, da li su svi izvedeni iz zgrade'' mislim da znam šta se dešava.

,,Jesu, svi su bezbedni i sklonjeni odavde. Uključujući i osoblje'' pogleda me i vidim da je i sam shvatio oni što sam i ja nekoliko trenutaka ranije.

,,Svjestan si da smo u zamci, jel da'' kimnuo je glavom i potom u slušalicu koju je umao u uhu naredio momcima da pokrenu paljbu i da očiste put. Samo nekoliko sekundi kasnije začuli su se prvi pucnjevi i onda je nastao pravi haos i metež. Moramo odavde da izađemo prije nego sve ovo ode u vazduh. Povrh svega ne želim da bilo ko pogine zbog Arnoldovog bolesnog uma. Trebao sam ga maknuti još davno prije, ači ga nisam smatrao toliko opasnim i nisam uopšte obraćao pažnju na njegove uzaludne pokušaje da dođe do mene sve dok nije oteo Hellen.

,,Nick, ona bomba dole... Je lažnjak'' zaprepašteno sam gledao u Bena pokušavajući da svarim ono što mi je rekao. Zvuči skoro nevjerovatno, ali ponovo poteže mnoga pitanja. Ako je lažna, zašto je vani rat???

,,Jebote, idemo odavde. Nešto debelo ovdje ne štima Ben'' kažem mu i krećem prema izlaznim vratima.

Dok se probijamo hodnikom vidim sjene koje prolaze pored prozora, ovo nisu moji ljudi i znam da ovi traže mene. Arnold je divno organizovao sve ovo, predpostavljam preko nekog jer sam nije mogao. Tog koji mu je pomogao bolje da nikad u životu ne sretnem. Garantujem čak i ovako naslijepo da je bolesniji od svog saveznika.

,,Ti idi lijevo ja ću desno. Vidimo se vani'' kažem Benu i tu smo se razdvojili. Trudio sam se ne razmišljati o načinu na koji smo se našli u ovom metežu, dok ne izađemo odavde, sad mi je potrebna sva koncentracija, želim li ispuniti obećanje koje sam dao Hellen.

Tražio sam izlaz na drugu stranu pokušavajući se sjetiti mape koju smo proučavali kad smo raspoređivali momke. Znam da je izlaz ovdje negdje... Tad ugledam vrata i opreznije krenem prema njima. Potom osjećam jak udarac u glavu i padam na zemlju, nisam izgubio svijest ali ne mogu ustati. Potom osjetim ubod u moju žilu na vratu i nešto me zapeklo. Jako. Ne mogu se pomjeriti, potom čujem glas koji kaže sad i nakon nekoliko trenutaka jaka eksplozija i potpuni mrak.