Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Idiot

Prvi dio - XIII

Na takav je način osvanuo knez baš u dobar čas. Kad je najavljen, nastade dvoumica i nekoliko neobičnih smiješaka, pogotovo kad su po začuđenom liku Nastasje Filipovne razabrali kako njoj nije bilo ni na pameti njega pozvati. Ali ako se Nastasja Filipovna najprije bila začudila, ona je tren nakon toga iskazala toliko zadovoljstvo te se većina gostiju odmah spremila nenadanoga gosta dočekati sa smijehom i veseljem.

– To se valjda dogodilo po njegovoj bezazlenosti – zaključi Ivan Fjodorovič Jepančin – i svakako je prilično opasno poticati takve sklonosti, no u ovaj čas zaista nije loše što je izvolio doći, makar i na ovaj originalan način: možda će nas pozabaviti, barem koliko ja mogu suditi o njemu.

– Pogotovo gdje se sam nametnuo! – priklopi odmah Ferdiščenko.

– A što onda? – suho zapita general, koji je mrzio Ferdiščenka.

– Pa to što će platiti ulazninu – objasni ovaj.

– No, knez Miškin ipak nije Ferdiščenko – nije mogao otrpjeti ne reći general, koji se sve još nije snalazio s Ferdiščenkom u društvu kao jednak s jednakim.

– Eh, generale, štedite Ferdiščenka – odgovori on keseći se. – Ta ja imam osobita prava.

– Kakva to osobita prava?

– Prošli sam put imao čast to potanko objasniti društvu; vašoj ću preuzvišenosti ponoviti još jedan put. Izvolite znati, vaša preuzvišenosti: u svih ima oštroumnosti, a u mene nema oštroumnosti. Zato sam ja za naknadu izmolio dopuštenje da govorim istinu, jer svi znaju da istinu govore samo oni koji nemaju oštroumnosti. Uz to sam ja vrlo osvetljiv čovjek, a i to zbog toga što nemam oštroumnosti. Ja svaku uvredu trpim pokorno, ali samo do prve nedaće vređačeve; no čim ga zadesi nedaća, odmah se sjećam i odmah se nečim svetim, ritam se, kako je o meni rekao Ivan Petrovič Pticin, koji se dakako nikad ne rita ni za koga. Znate li, vaša preuzvišenosti, Krilovljevu basnu »Lav i magarac«? No, eto, to smo nas dvojica, vi i ja, o nama je to napisano.

– Kao da ste vi, Ferdiščenko, opet počeli buncati – plane general.

– Ta što vi to, vaša preuzvišenosti? – prihvati Ferdiščenko koji je računao tako da će moći prihvatiti riječ i još dalje razvesti razgovor. – Ne brinite se, vaša preuzvišenosti, ja znam svoje mjesto: ako sam i rekao da smo nas dvojica lav i magarac iz Krilovljeve basne, to ja dakako magarčevu ulogu primam na sebe, a vaša je preuzvišenost lav, kao što se i kaže u Krilovljevoj basni:

»Lav moćni, strah i trepet šumski,
Od starosti iznemogao.«

A ja sam, vaša preuzvišenosti, magarac.

– S ovim se posljednjim slažem – neoprezno se izlane general.

Sve je to bilo dabome grubo i namjerno, ali takav je već bio običaj da se Ferdiščenku dopuštalo neka igra lakrdijašku ulogu.

– Ta mene jedino zato i drže i primaju ovdje – usklikne Ferdiščenko – da baš ovako govorim. Zar se zaista i može primati ovakav čovjek kakav sam ja? Ta ja to razumijem. No, zar mogu ja, ovakav Ferdiščenko, usporedo biti posađen uz ovakvog finog džentlmena kao što je Afanasij Ivanovič? I nehotice preostaje samo jedno tumačenje: zato me i sjedaju jer se to ne može ni zamisliti.

Bilo je to doduše grubo, ali ipak i ujedljivo, a gdjekad i jako, i to se, čini se, sviđalo Nastasji Filipovnoj. Oni koji su je svakako željeli pohoditi morali su se nakaniti da trpe Ferdiščenka. Možda je on zaista i pogodio pravu istinu kad je rasudio da su ga zato i počeli primati što odmah od prvoga maha svojom nazočnošću nije pristajao uz Tockoga. Ganja je pak od njega pretrpio beskrajne muke i u tom je pogledu Ferdiščenko dobro dolazio Nastasji Filipovnoj.