Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Idiot

Prvi dio - VIII

Kad je Ganja (koji se jako suho pozdravio s majkom, nikako se nije pozdravio sa sestrom i odmah nekud odveo iz sobe Pticina) opširno, ali iskidano predstavio kneza, Nina mu Aleksandrovna reče nekoliko ljubaznih riječi i naloži Kolji, koji je bio provirio na vrata, neka ga odvede u srednju sobu. Kolja je bio dječak vesela i dosta mila lica, povjerljiva i prostodušna vladanja.

– A gdje je vaša prtljaga? – zapita on kad je uveo kneza u sobu.

– Imam zavežljaj; ostavio sam ga u predsoblju.

– Odmah ću vam ga donijeti. U nas je sva služinčad kuharica Matrjona, te i ja pomažem. Varja nadzire sve i srdi se. Ganja kaže da ste danas stigli iz Švicarske?

– Jesam.

– A je li lijepo u Švicarskoj?

– Jako lijepo.

– Planine?

– Da.

– Odmah ću vam dovući vaše zavežljaje.

Uđe Varvara Ardalionovna.

– Matrjona će vam odmah prostrti posteljinu. Vi imate kovčeg?

– Nemam, nego zavežljaj. Vaš je brat otišao po njega; u predsoblju je.

– Nema tamo nikakvog zavežljaja, osim ovog zavežljajčića; kamo ste ga stavili? – zapita Kolja, vraćajući se opet u sobu.

– Ta osim ovoga i nema nikakvoga – izjavi knez, prihvaćajući svoj zavežljaj.

– A-a! A ja sam mislio da je možda ukrao Ferdiščenko.

– Ne buncaj ludorija – oštro će mu Varja, koja je i s knezom govorila jako suho i tek samo uljudno. – Chère Babette, sa mnom bi mogla biti i nježnija, ta ja nisam Pticin.

– Tebi bi, Kolja, još trebale batine, koliko si još glup. Za sve što vam bude trebalo možete se obraćati Matrjoni; objeduje se u pola pet. Možete objedovati zajedno s nama, možete i u svojoj sobi, kako vam je po volji. Hajdemo, Kolja, ne smetaj im.

– Hajdemo, odlučni značaju!

Kad su izlazili, sudarili se s Ganjom.

– Je li otac doma? – zapita Ganja Kolju, a kad mu je Kolja potvrdio da jest, šapne mu nešto u uho.

Kolja kimne glavom i iziđe za Varvarom Ardalionovnom.

– Dvije riječi, kneže, od onih sam vam... poslova zaboravio i reći. Neka molba: molim vas – ako vam to samo nije jako teško – ne brbljajte niti ovdje ono što mi se dogodilo maločas s Aglajom, niti ondje ovo što ćete ovdje naći; jer i ovdje ima dosta nezgrapnosti. Do vraga uostalom... Barem danas se suzdržite!

– Uvjeravam vas da sam brbljao kudikamo manje nego što vi mislite – reče knez, nešto rasrđen na Ganjin prijekor.

Odnos je među njima očito bivao sve gori i gori.

– No, dovoljno sam već danas pretrpio zbog vas. Jednom riječju, molim vas.

– Smislite još i to, Gavrila Ardalionoviču, čime sam ja bio malo prije vezan i zašto nisam smio spomenuti sliku? Ta vi me niste zamolili.

– Hu, kako je gadna ta soba – primijeti Ganja, prezirno se ogledavajući – mračna, prozori u dvorište. U svakom ste pogledu stigli k nama u nezgodno vrijeme... No, ne tiče se mene; ne držim ja stan.

Pticin zaviri i zovne Ganju; Ganja se žurno okani kneza i ode unatoč tomu što je još nešto htio reći, ali se očito smeo i kao da ga je bilo stid započeti; a i sobu je pokudio, čini se, zato što se zbunio.