PRISILJEN (završena)

27. poglavlje

Masimo

Sa desetak crnih terenaca izvezli smo se iz skladišta. Farovi su presecali gustu i upornu kišu koja je besomučno pljuštala dok su brisači jedva uspevali da obrišu stakla.
Domeniko me je ubeđivao da volan prepustim nekom drugom, ali nije bio šanse da samo sedim i čekam da me neko drugi odveze tamo gde se moja žena možda trenutno bori za život.

Bio sam na čelu kolone i stiskao gas ne obazirući se na to što je put bio klizav, a vidljivost smanjena. Nismo još napustili grad kada je iznenada nestalo struje i sve oko nas je u trenutku progutao mrak.
Udarao sam volan psjujući bez prestanka svestan da će nam jebeni nestanak struje samo odmognuti. Dobro je da su ostali bili dovoljno pametni da znaju da je najbolje da ćute, jer šta god da su rekli ne bi na dobro izašlo. Čak je i Domeniko bio tih. Ćutio je i pušio i gledao nekud kroz prozor. Znam da ni njemu nije bilo lako. Kakav god da je, na kraju je ipak samo čovek, a Melina je njegova sestra.
Kako god, kod mene trenutno nije bilo mesta za saosećajnost. Bio sam sebičan kako u svom strahu tako i u svom gnevu. Nije me zanimalo niko i ništa osim Meline i onoga što sam osećao, a što me je iznutra razdiralo kao kandže kakve razjarene zveri.

Napustili smo grad i vozili pustim i mračnim putem dok je kiša treskala po krovu automobila. Stezao sam volan dok mu su mi ruke drhtale od ludačke potrebe da onome ko se usudio da povredi moju ženu oduzmem život.
Slušao sam Luova uputstva koji se sa zadnjeg sedišta javljao samo po potrebi.

- Blizu smo, Masimo. - tek što je izgovorio zagledan u tablet kada je malo dalje ispred nas nešto zatreperilo.

Trenutak kasnije čitavo gradilište bilo je osvetljeno. Struja se vratila, a ispred nas se puružalo nekoliko zgrada u izgradnji. Središnja i očigledno najvažnija bila je i najbliža. Kroz kišu sam mogao da nazrem automobile parkirane ispred, ali nigde nije bilo ljudi.
To me je istovremeno i bunilo i plašilo i moglo je da znači samo dve stvari. Ili je Anđelo budala koja nije dovoljno dobro obezbedila ovo mesto ili uopšte ne drže Melinu tu. Molio sam se da je ovo prvo u pitanju.

Izašli smo na kišu i lagano krenuli napred. Imao sam čitavu vojsku uz sebe i svaki od tih momaka bio je spreman da učini sve kako bi zadatak bio izvršen.
Uvek sam pazio na svoje ljude. Čuvao sam im leđa isto kao što u i oni čuvali moja. Nikada nisam srljao i svaku akciju sam planirao staloženo i precizno, ali noćas ništa od toga nije važilo.
Noćas me ne bi bilo briga i da svi izginu ako je to cena koju moram da platim da bih pronašao Melinu. Možda zvuči surovo, ali tako je! Ona mi je sve i žrtvovao bih svakoga i sve zbog nje!

Prišli smo prednjem delu zgrade i gotovo prošli neopaženo. Bio sam na čelu, pa sam sa Domenikom i još dvojicom bio najbliže ulazu.
Tada smo i začuli povike iza nas. Anđelovi ljudi nas definitivno nisu očekivali.
Nisam se obazirao. Zakoračio sam unutra puštajući one pozadi da se pobrinu za kretene koje smo iznenadili. Ubrzo su se začuli i prvi pucnji.

Unutrašnjost zgrarade bila je u polumraku. Bilo je hladno, vlažno i mirisalo je na malter. Hodnik je bio tih kao grob. Iz jedne od prostorija napred dopiralo je svetlo. Čuo sa Domenikovo disanje i svoje srce kako manijački kuca.
Samo da je živa, činilo mi se da je sve vreme odjekivalo u meni. Neizvesnost je nadvladala sve ostalo i ja sam uleteo u prostoriju neočekivano brzo i prilično nepromišljeno.

U istom trenutku, samo sa druge strane, u sobu je uleteo Anđelo. Obojica smo se zaustavili na dva suprotna kraja sobe. Gledali smo jedan drugog pogledima koji su gotovo bili smrtonosni koliko i utoka u mojoj desnoj ruci.

Nisam uperio pištolj u njega. Domeniko, Roko i Nero dotrčali su odmah za mnom. Zaustavili su se iza mene spremno čekajući da urade šta god bude bilo potrebno.

Ali Anđelo i ja smo se nekoliko dugih trenutaka samo gledali.
Nekada smo bili prijatelji, a sada smrtni neprijatelji spremni da se bore do istrebljenja. Jesam li pogrešio što sam se spetljao sa Marijom? Naravno da jesam, ali to nije bio razlog da on povredi moju Melinu.