PRISILJEN (završena)

24. poglavlje

Masimo

Zajebano je kad ne znaš kome možeš da veruješ. Domeniko i ja smo jedino mogli da verujemo jedan drugome i tu se sva priča o poverenju završavala. Zato smo odlučili da za sad sve to ostane među nama, a kad budemo dobili ostale informacije odlučićemo šta ćemo i kako ćemo dalje.

Rastali smo se i ja sam otišao da pozavršavam svakodnevne obaveze koje su me čekale. Usput sam se video sa nekoliko naših ljudi. Bili su to ljudi koji su mi toliko puta do sad čuvali leđa, ali opet... Čovek nikada ne može da bude potpuno siguran. I ranije smo imali jebene izdajnike u našim redovima. Kako god, razgovarao sam sa njima, posmatrao ih i ni jednog jedinog trenutka nisam primetio bilo šta sumnjivo. Nisam želeo da postanem paranoičan niti da vidim stvari kojih nema samo zato što mi je potrebno da ih negde vidim. Glava je počela da me boli, pa sam, nakon što sam sve završio, odlučio da odem kući.
Melina je trebalo da stigne tek za sat vremena, a njen dolazak je verovatno značio i novu glavobolju.
O. K. Znam, nema mi druge. Izdržaću njenu ljutnju i bes. U nekom trenutku će je proći. Ne može zauvek da bude ljuta, zar ne?!

Melina

Povratilo me je blago drmusanje. Bila sam potpuno nesvesna svog postojanja, a onda kao da sam počela da se vraćam. Još uvek sam bila ošamućena i trebalo mi je nekoliko trenutaka da se stabilizujem. Shvatila sam da je ono blago drmusanje stvarao automobil u kom sam se vozila i tada su me sećanja pogodila svom silinom.
Hodala sam ulicom, a onda su me neke ruke zgrabile. Bile su snažne i nisam mogla da im se otmem. Krpa koja mi prekriva nos i usta i potom mrak...

Panika i strah izmešali su se u meni i uskovitlali stežući mi srce toliko da sam mislila da će pući. Zaboleo me je stomak, a jeza koja mi je skliznula niz kičmu podigla mi je svaku dlačicu na vratu.

Zašto ne mogu da otvorim oči?! Nov nalet panike gotovo da me je paralisao. Nešto debelo i teško mi je bilo stavljeno na oči, a ruke su mi bile vezane iza leđa. Mogla sam da osetim duvanski dim, a onda se neko nakašljao.

Strah je nadvladao sve drugo i ja više nisam mogla da budem tiha i nepomična.

- Molim vas... - zacvilela sam glasom koji nisam prepoznala i s mukom se podigla u sedeći položaj.
- Zaveži! - odvratio je grub muški glas, a mene je taj nedostatak samilosti i empatije koji sam u njemu čula naterao da zajecam.
- Pustite me, molim vas! - zavapila sam i sledećeg trenutka zaradila takav šamar da mi se glava zanela i pomislila sam da će mi vrat pući.
- Rekao sam ti da zavežeš! -

Poslušala sam tiho jecajući dok mi je obraz pulsirao od bola. Misli su mi bile uskomešane i haotične, ali nisam mogla da u svom tom ludilu ne shvatim jednu stvar.
Ljudi kojima je moj otac dugovao su me pronašli. Nije bilo sumnje u to, jer ko bi drugi uradio ovako nešto?!
Nisam mogla da prestanem da se pitam šta će sa mnom biti? Znala sam da me neće ubiti, jer kakva je korist od toga. Pomisao da će mi uraditi baš ono što su i ranije nameravali ispunila me je užasom koji mi je stvarao mučninu. Da li mi je stvarno to sudbina namenila? Hoće li me stvarno prodavati kao stvar i puštati da se muškarci ređaju na meni?! Ubiću se! Čvrsto sam odlučila! Ubiću se ako je to ono što me čeka!

A onda se u svom tom crnilu straha, beznađa i neizvesnosti pojavila jedna svetla tačka - moj Masimo.
Tražiće me. Znam da hoće. On će me pronaći. Zgrabila sam tu misao i uhvatila se za nju kao da mi život zavisi od nje. Plašila sam se. Ne, bila sam na smrt preplašena, ali to što sam imala Masima bila mi je ogromna uteha.

Ne znam koliko dugo smo se još vozili. Bila sam toliko izbezumljena da sam izgubila pojam o vremenu. Ne znam ni koliko ljudi je bilo u kolima, ali pretpostavljam da ih je bilo najmanje dvojica, jer je onaj što me je udario sedeo pored mene, a neko je morao biti za volanom. Sve vreme su ćutali i to me je ubijalo. Nisam znala gde idemo, a ni šta me tamo čeka, ali su pretpostavke bile strašne, a ja nisam uspevala da utišam misli.