PRISILJEN (završena)

4. poglavlje

Masimo

Danas sam se oženio.
Mislio sam da nikada u životu neću izgovoriti tu rečenicu, da nikada to neću uraditi, ali znaš kako kažu... Nikad ne reci nikad.

Nikome nisam rekao šta sam uradio. Doduše, nema mnogo ljudi u mom životu koji su mi bitni. S obzirom na to da Domeniko i Bjanka znaju, ostaje samo moja majka, ali još uvek nisam smogao snage da joj kažem.
Što je najsmešnije od svega, ona će se obradovati. Odavno me već smara pričom kako treba da se oženim.

Na semaforu se pojavljuje crveno svetlo i ja stajem. Palim novu cigaretu, jer sam, iz nekog razloga, nervozan u pičku materinu!
Sve vreme se vozimo u tišini i tek sada odlučujem da pogledam svoju ženu.

Lomi prste na krilu dok gleda negde kroz prozor.
Koristim priliku da je bolje pogledam.

Što se mene tiče, nije morala toliko da se sređuje. Mada, moram da priznam, izgleda lepo. Odabrala je pravu haljinu. Kad kažem pravu, mislim da nije izabrala ništa napadno i izazovno, ali sam danas milion puta uhvatio sebe kako je gledam.
I sada to radim. Gledam u obrise njenih grudi, tamo gde se haljina fino zategla. Nije imala veliki dekolte i jedva da sam mogao da vidim samo naznaku onoga što se krije ispod, ali to nije sprečilo prokleto muško u meni da je gleda i razmišlja o njoj iako to nisam želeo.

Sviđala mi se činjenica da je ona sada moja. Uzbuđivala me je na neki uvrnut način.
Jebote, načisto sam otiš'o u kurac!

Trenutno sam jako ljut, jer sam dozvolio sebi da pomislim na nju kao na ženu! Više je ne gledam! Ne smem. Nastavljam da ćutim. Vozim i pušim i molim Boga da što pre stignemo. Odjednom mi je unutrašnjost automobila postala prokleto tesna. Treba mi prostora.

Bilo mi je drago kada smo napokon stigli. Podzemna garaža bila je pusta, pa su se kroz čitav prostor čule jedino njene štikle kojima je lupkala dok je hodala pored mene. Nosio sam njenu torbu sa stvarima i pitao se da li je to sve što je imala.

I dalje smo ćutali. Vozili smo se liftom kao potpuni stranci, što i jesmo bili, a ja sam sve vreme razmišljao o tome šta bismo radili da su stvari drugačije. Verovatno bismo se povatali tu u liftu okruženi ogledalima, jer jebeni liftovi tome i služe.

Ćutala je i strpljivo čekala da otključam vrata stana.

- Izvoli. - rekao sam i propustio je da uđe prva.

Bila je to prva reč koju sam joj uputio otkako smo napustili Domenikovo imanje. Pogledala me je i bez reči zakoračila unutra.

Zapitao sam se da li je možda pomislila da ću je preneti preko praga.
Slučajno sam zalupio vrata za nama, a ona je na taj zvuk poskočila vidno preplašena. Jasno mi je da je na ivici živaca, ali nemam nameru da je tešim. Ni meni sve ovo nije ni malo prijatno, ali tako je kako je.

Hoda polako kroz hodnik i razgleda stan. Došla je do dnevne sobe, bacila pogled unutra, ali se nije usudila da uđe. Zaustavila se i kao dete stajala i čekala da joj kažem gde da ide i šta da radi.

- To je dnevna soba, ali to si već videla. Ovamo je kuhinja i trpezarija. Ovo je moja soba, a ovo će biti tvoja soba. Imaš i svoje kupatilo tamo. - govorim i pokazujem na vrata koja se nalaze tačno naspram vrata moje sobe.

Zbunjeno je pogledala na jednu, pa na drugu stranu. Iznenadio sam je. Nije to umela da sakrije.

- Ali... Mislila sam da ćemo... ti i ja... - pokušala je, ali joj je glas zadrhtao.

Pocrvenela je. Video sam to iako je bila našminkana.

- Mislila si da ćemo spavati zajedno? Htela si to, zar ne? - pitao sam ni sam ne znajući zašto.