PRISILJEN (završena)

1. poglavlje

Melina

Nisam neko ko je imao mnogo sreće u životu. Štaviše, mislim da je do sad nikad nisam ni imala.
Nema mnogo toga da se kaže o meni. Ja sam neko ko nije mogao mnogo da utiče na stvari koje mu se dešavaju. One su se jednostavno događale, a ja sam morala da ih prihvatim bilo da mi se one sviđaju ili ne.

Imala sam sedam godina kada mi je umrla majka. To je bila prva stvar koju nisam želela u životu, a koja se ipak desila. Deca ne treba da ostaju bez majki, pogotovu ako imaju oca kao što je bio moj.
Moj otac nikada nije mario za mene. U stvari, čini mi se da nikada nije mario ni za koga. Ali tada, kada sam ostala bez majke, bila sam preplašena i neutešna i mislila sam da će se možda sažaliti na mene. Mislila sam da će me možda zavoleti, da će me ponekad zagliti i biti onakav kakav sam oduvek priželjkivala da bude, ali to se nije desilo.

Ono što se desilo bilo je to da je on nastavio sa skita i krade Bogu dane, a ja sam morala da odrastem. Počela sam da vodim računa o kući onako kako sam umela i znala. Još uvek sam bila dete, ali umela sam da operem sudove, da usisam i obrišem prašinu. Nisam umela da kuvam, ali sam morala nešto da jedem. Za početak, naučila sam da ispržim jaja i skuvam supu. Rođaci su me pozivali da jedem kod njih ili bi nam donosili hranu, ali ja nisam htela da bilo kome budem na teretu. Tražila sam da me nauče da spremam ona najednostavnija jela, a postepeno sam ostalo naučila sama.
Otac je, kada bi se vratio pijan iz kafane, jeo ono što bih ja spremila. Nikada me nije pohvalio i nikada mi, naravno, nije zahvalio, ali je često znao da pojede sve ne pitajući da li sam ja već jela.

U početku me je bolelo što je toliko samoživ i što ga uopšte nije briga za mene, ali onda sam u nekom trenutku i ja prestala da marim. Nije me više bilo briga što me ne voli. Bila sam umorna od žaljenja, od tuge, od svega. Ne znam, valjda sam bila starija, realnija...
Brinula sam o kući i dalje. Išla sam u školu i žurila da odrastem kao da će mi to doneti nešto lepo u životu.
Baš suprotno.

Prva ljubav je bila bolna kao i sve drugo do tad.
Zvao se Lauro Longo. Imali smo tek 16 godina i mislili smo da je dovoljno to što se dopadamo jedno drugom, što nam je lepo kad smo zajedno.
Radovala sam se svakom našem susretu. Bili su jedina svetla tačka u tom periodu mog života.
Ali Lauro Longo je dolazio iz dobre porodice.
A ja sam bila ćerka Antonija Mancinija, probisveta i kockara koji je živeo od danas do sutra.
Moja i Laurova veza trajala je jedva nekoliko nedelja, ali njegovima je i to bilo dovoljno da se pokrenu kako bi nas razdvojil. Nisu želeli da rizikuju i dopuste da se to među nama pretvori u nešto više. Nisam bila dovoljno dobra za njihovog sina i to su mi vrlo jasno stavili do znanja.
A Lauro je bio dete baš kao i ja. Nismo umeli da se borimo. Iskreno, nismo ni bili sigurni trebamo li se uopšte boriti. Ne znam šta sam tačno osećala prema Lauru. Bili smo tek na početku i nisam ni imala priliku da shvatim sve to sa njim. Možda ne bismo uspeli da smo ostali zajedno. Možda bismo i sami shvatili da nismo jedno za drugo. A možda bi bilo baš suprotno.
Kako god, nakon toga kao da se u meni ugasilo svako interesovanje za momke. Moje drugarice su samo o momcima i pričale, a ja više nisam sebe videla tu. Kao da sam izgubila i ono malo samopozdanja koje sam imala. Izgubila sam i volju i želju da se nekome dopadnem. A pored toga, smatrala sam da nema mesta u svemu tome za mene. Sve one su bile lepše od mene. Poticale su iz drugačijih porodica i nisu imale očeve zbog kojih mogu biti izopštene. A ja sam se baš tako osećala, izopšteno.

Završila sam srednju školu i zaposlila se u lokalnoj prodavnici u kojoj i danas radim.
Otac je nastavio da se kocka, a kocka je bolest zavisnosti kao i svaka druga. Često se uvaljivao u dugove, a ja sam se uvek trudila da nekako isplivamo. Kad nisam bila u prodavnici, čistila sam tuđe kuće i pravila kolače za novac. Sadila sam povrće u bašti i pazila na svaki dinar kako bismo imali da svakog meseca izmirimo račune i kupimo samo ono što nam je neophodno.
Nisam imala novac da plaćam očeve dugove. Ne znam kako je uspevao da zadrži glavu na ramenima sve do sad, ali uspevao je.

Mislila sam da me više ništa u vezi njega ne može iznenaditi, ali prevarila sam se i po prvi put se ozbiljno uplašila.
Ovog puta se toliko zadužio da je obećao tim ljudima da će im dati mene ako ne bude uspeo da izmuri dug.
Obično sam uspevala da sama izađem na kraj sa glupostima koje je pravio, ali ovog puta nisam znala šta da radim. Ljudi kod kojih se zadužio bili su opasni. Svakve priče sam čula o njima. Znala sam i da drže žene koje podvode drugim muškarcima za novac, a ja sam vrlo lako mogla da postanem jedna od tih žena.

Ta mogućnost držala me je budnom noćima. Svašta mi je padalo pamet i mislila sam da ću poludeti. Na kraju sam se obratila tetki, tatinoj rođenoj sestri.
Izbezumila se, ali je obećala da će mi pomoći. Pozvala je Domenika, svog najmlađeg sina, i zatražila mu da me uzme u zašitu.
Mrzela sam što sam je dovela u tu situaciju. Mrzela sam i što sam morala da se namećem Domeniku. Bio mi je brat i pretpostavila sam da me neće odbiti, ali mi je sve to ipak bilo i više nego mučno.

Domeniko ima još tri brata ali tetka me je ubeđivala da se obratimo baš njemu zato što je on najbogatiji i najmoćniji od sve četvorice, pa će me ovi što im otac duguje ostaviti na miru kada vide ko me štiti. To je itekako imalo smisla jer Domeniko jeste bio krupna riba i imao je određenu reputaciju čak i ovde na Siciliji.
Međutim, nisam očekivala da će me i on staviti pred svršen čin kao i sve drugo u životu.
Nikada mu ne bih bila na teretu. Planirala sam da nađem neki posao. Znam svašta da radim, ali on nije ni hteo da mi pruži takvu priliku već mi je odmah našao muža kom će me predati kako bi se oslobodio suvišnog tereta.
Ponovo nisam imala izbora. Niko me nije pitao želim li to. Samo je odlučeno umesto mene kao da ja nisam živo biće, kao da nemam sopstvenu volju.

Bila sam razočarana, ljuta, besna, nemoćna. Sve odjednom. Bila sam ljuta i na brata što nije došao da mi sam kaže šta je smislio za mene nego je poslao majku i ženu da obave taj posao umesto njega.
Nisam polagala velike nade u to da će mi život u nekkm trenutku postati bajka. Daleko sam ja od bajke, ali sam se ipak nadala nečemu lepom. Bar jednoj lepoj stvari za koju se mogu uhvatiti i reći dobro je, imam nešto!

Volela bih da sam mogla sama da izaberem čoveka sa kojim ću provesti život, ali nije mi čak ni to bilo dato.
Plakala sam čitavog dana i čitave noći. Slomila sam se. Dozvolila sam sebi da u jednom momentu izgubim nadu i delovalo mi je kao da sam udarila u zid, kao da nemam kud. Mislila sam da je došao kraj, ali onda sam nekako uspela da se podignem, jer ja to radim. Ja ustajem iz pepela. Ja u crnoj pronalazim belu. Moram tako. Moram da u lošem pronalazim dobro, jer drugačije ne bih opstala.
Tako sam nakon neprospavane noći shvatila nešto što me je umirilo.
Ako već moraju sa trguju mnome, ako već moraju da me daju kao da sam stvar onda neka me daju samo jednom čoveku.
Bolje da se udam i pripadnem jednom čoveku nego da budem kurva na kojoj će se svakodnevno ređati gomila muškaraca. Svaki put kada bih pomislila na to utroba bi mi se zgrčila i spopadala bi me neopisiva mučnina. Plašila sam se kako se verovatno nikad u životu nisam plašila.

I zato sam odlučila da prihvatim udaju. Između dva zla birala sam ono manje.
Nisam znala ništa o svom budućem mužu osim da se zove Masimo.
Nadam se samo da nije mnogo mator i da me neće mnogo kinjiti. A ako i jeste... Nemam mnogo izbora, zar ne?

Vreme je da upoznate Melinu. Kako vam se čini? 😊❤