PRISILJEN (završena)

6. poglavlje

- Želiš li da vidiš nešto posebno? - pitam je misleći da možda postoji neka određena prodavnica u koju bi želela da ode.
- Ne. Idemo gde god ti želiš. -
- Odlično! Dođi. -

Pokretnim stepeništem se penjemo na sledeći sprat. Melina me ne pita ništa. Samo hoda pored mene i posmatra prodavnice i ljude pored kojih prolazimo. Ulazimo u jednu od prodavnica, a ona i dalje ne pita ništa. Šeta između polica i šipki na kojima ženska garderoba i čini mi se kao da je potpuno ravnodušna prema svemu tome. Dovodio sam ovde druge koje su imale mnogo više od nje i opet su htele još. Uletele bi unutra i ne bi znale gde pre da gledaju i šta pre da zgrabe. Melina nije taj tip. Verujem da bi i ona volela da ima nešto od toga, ali na potpuno drugačiji način.

- Gospodine Salvatore, dobrodošli! Izvolite! - prilazi mi jedna od prodavačica.

Zgodna je i koketna. Jednom rečju jebozovna. Očijuka sa mnom svaki put kad se pojavim. Otvoreno mi se nabacuje, a ja odavno već hoću to da iskoristim, ali nikako da se ukaže prilika.

- Hvala. Treba nam tvoja pomoć! - govorim i shvatam da ona uopšte nije videla Melinu i da je sve do tad mislila da sam sam.

Ispratila je moj pogled i tek tada ugledala Melinu kod jedne od polica kako odsutno razgleda ponudu.
Način na koji je odmerila Melinu bio je tako odvratan da sam poželeo da je zadavim. Sa gađenjem je otpuhnula u njenom pravcu pre nego što je pogled vratila na mene i snishodljivo upitala: "Kako mogu da vam pomognem?"

- Tako što ćeš biti na usluzi mojoj ženi za šta god da joj zatrebaš! - odgovaram nadrndano.

U kurac! Nisam planirao da idem okolo i predestavljam je kao svoju ženu, ali ova riba me je žestoko iznervirala!
Na moje reči Melina je naglo podigla glavu i pogledala me zbunjeno, a jebozovna prodavačica... E, ona je pozelenela!
Mogu da se kladim da ni u najluđim snovima nije očekivala da ću reći tako nešto. Malo je reći da je bila šokirana, pa je nakon tog prvobitnog šoka pokazale lice ohole kučke i k'o preko kurca izgovorila: "Biće mi zadovoljstvo."

- Ne sumnjam. Hoću da moja žena dobije najbolju moguću uaslugu. -
- Masimo, nema potrebe. Nisam planirala da bilo šta kupim. - umešala se Melina gotovo uspaničeno.
- Znam, ali ja želim da kupiš sve što ti se svidi. Smatraj to mojim poklonom. -
- Ne, nema potrebe... -
- Naravno da ima! Ne možeš da me odbiješ! Ovde je garderoba, tamo je obuća, a u onom delu na kraju je veš. Hoću da kupiš sve što ti treba. -
- Ali ne treba mi ništa... - rekla je nešto tiše, pa oborila pogled.

Znao sam da je u tom trenutku bila itekako svesna svoje skromne odeće i obuće. Nisam želeo da se stidi zbog toga, pogotovu ne pred onom napirlitanom kučkom.
Prišao sam joj polako, ali ona je i dalje stajala oborene glave i ličila na dete koje se srami. Dodirnuo sam joj bradu i podigao joj glavu kako bi me pogledala.

Sranje! Nije trebalo da je pogledam u oči. Bile su tužne i vlažne i bilo mi je teško da je gledam takvu.

- Šta nije u redu? - pitao što sam tiše mogao, jer je ona kučka stajala blizu.
- Ništa. Samo... Ne moraš ovo da radiš. Znam kako izgledam i šta mi fali, ali ti nemaš ništa sa tim. To je moja stvar. Ne treba da osećaš obavezu samo zato što smo... znaš, u braku. -
- Slušaj! Nisam bio najljubazniji prema tebi ovih dana tako da je ovo moj način da se iskupim za to, a i za u buduće, jer ću verovatno ponovo biti seronja. Tako da, nemoj da me štediš. -  govorim i pokušavam da ne mislim na činjenicu da mi je blizu i da bih je lako mogao poljubiti samo kada bih to hteo.

Njene velike oči boje karamele fokusirane su na mene kao da smo potpuno sami.
Pravim grešku, jer na momenat poverujem u to. Moji prsti su još uvek na njenoj bradi i hvatam sebe kako blenem u njena usta. I ona gleda u moja, pa onda pogled podiže do mojih očiju. Dah joj zapne u grlu kada nam se pogledi sretnu, a ja poželim da joj spustim ruku na vrat i pomilujem joj ključnu kost.