Gospođa Romano

53. | Hvala ti, Gabi.

Slabić je. On je jedan veliki, bedni slabić. Negativac? Preveliki je slabić za to. Sebična gnjida. Iskrzala ljuštura. 

I dok sedi za stolom u dnevnom boravku, zavaljen u sofu, sa koščatim prstima stegnutim oko šeste čaše vinjaka te večeri, ne može a da se ne zapita u kom trenutku je to postao. 

Treba da strepe od njegovog imena. Da strahuju od njegove osvete. On je Victor Romano i on je iznad svih njih!

A šta je on?

Gnjida.

Misli, teške, olovne, prožimaju se jedna za drugom. Ugljene oči presijavaju mu se pod prigušenom svetlošću. Nije uspeo. Baš ni u čemu. Zamisao koju je imao, istopila se. Smešno. Lakrdija.

Sve zbog tamo neke devojčice bademastih očiju koja mu se, nekoć, nevino smešila. Smatrao je da mu ljubav ne treba, da je to hrpa slogova kojom nazivaju uzavrele hormone i očajničku potrebu za pripadanjem, strah od usamljenosti. On se ne plaši da bude sam, on ne želi nikome da pripada. A opet, očajnički želi neko da ga voli iako je svestan, negde u dubini bića, da to ne zaslužuje.

Nije čuo bat koraka udaljenih svega nekoliko trenutaka. Ni primetio sivu siluetu koja ga zabrinuto promatra. Kada je stala naspram tamno plave svetlosti, Victor se slabašno osmehnuo.

,,Dobro veče, Gabriella. Kako si se provela večeras?'' Nije delovalo kao da ga zanima. Isto tako, nije zvučao ni zlonamerno i nadmeno kao obično. Kada je uspravio pogled, mogao je da vidi kako stoji u svetlo plavoj haljini od satena koja joj se pruža skoro do članaka i sivom, elegantnom kaputu. Čitava pojava odisala joj je gracioznošću. Obuze ga neka vrsta ponosa.

Gabi je delovala staloženo, ali iznureno, dok se smeštala na sofu prekoputa njega. Nije mogla a da ne zapazi gotovo praznu bocu vinjaka na staklenom stolčiću između njih, kao ni Victorov dezorijentisani pogled.

,,Fino'' reče šapatom, kao da strahuje da bi bilo koji glasniji ton mogao da poremeti njegovo raspoloženje. Motrila je na njega krajičkom oka. Sedeo je u beloj košulji podvijenoj do lakata i otkopčanoj do pola, raširenih nogu i zavaljen na sofu, tako da je glavu oslonio u potpunosti na naslon sofe. Piljio je u plafon nemo.

,,Jesi li dobro?'' Pitala je pažljivo. 

,,Da'' Žustro odvrati i nastavi sa ćutanjem. Ipak je ostala u istom položaju narednih desetak minuta. Smatrala je da nije u redu da ode i ostavi ga tako. Spavali su u odvojenim sobama godinama, nisu imali nikakvu prisnost i sve što su delili je kuća i svega nekoliko usiljenih rečenica dnevno. Pa ipak, gledajući ga takvog, izazivao je u njoj neki nepojmljivi osećaj sažaljenja, koje, naposletku, nije ni zaslužio.

,,Gabi'' zavapi najednom, a ona ga netremice osmotri. Promeškoljio se i namestio, te podigao glavu da je pogleda u oči.

,,Da li misliš...'' Moglo se nazreti da govori sa velikim ustezanjem. Kada je video da pomno prati svaku reč, nastavio je. ,,... da zaslužujem... Mislim... Oproštaj.''

Razrogačila je oči i čudu i usplahireno pomakla dlanove sa kolena nazad u krilo. Znala je da je pijan i znala je da ne misli ono što govori većinom, ali koliko god da je znala nikada nije videla da pokazuje bilo kakvu emociju. Tračak empatije ili saosećanja. Da pokazuje da je čovek.

,,Oproštaj?'' Zbunjeno će ona. ,,Od koga?''

,,Od tebe. Od svih. Za sve što sam uradio.'' Zaplitao je jezikom dok je govorio i gubio dah, samoglasnici na kraju izgovorenih reči bili su jedva čujni. I dalje ju je gledao u oči sa znatiželjom.

,,Svako zaslužuje oproštaj.'' Rekla je sa knedlom u grlu, sva u bolnom grču. Nije znala da li misli to što je izgovorila, ali verovala je da je to ono što on želi da čuje. Bila je previše slaba da bi se upustila u sukob sa njim, svi događaji od večeras mutili su joj se pred očima.

,,Čak i ja?'' Na licu mu se videla zgroženost, kao da ova osoba nije Gabi. I nekako mu se gadila zbog toga što je bila toliko dobra i toliko nežna i toliko savršena. Mrzeo je savršene ljude. Osećao se nesigurno u njihovom prisustvu, malo, nebitno. Osećao je da mora da ih zgromi da bi pokazao da nije mali i nebitan. Ali kao da je taj deo njega, optočen ledom, zamenila Gracie koja je unela proleće.

Gabi je klimnula glavom. Ono što je bila pre Victora, pre ovog života, činilo joj se svetlosnim godinama udaljenim. Kao da to nije bila ona i kao da nikada nije živela taj život. Kao da nikada nije bila Gabriella Hart, nego uvek i zauvek gospođa Romano. U ovoj kući, sa njim, sa svim bolom i patnjom. I Philipom. Onom o kome se nije usuđivala da misli.

,,Budi iskrena, Gabriella'', opomenu je unapred. ,,Da li misliš da postoji neko ko me voli?''

,,Ne'', reče brzopleto i odsečno. 

,,Da li misliš da zaslužujem da me neko voli?'' Nastavi istim tonom.

,,Ne'', uzvrati istovetno.

,,Hvala ti, Gabi.'' Zavali se natrag u prvobitni položaj i toplo osmehnu, sasvim mirno. ,,Zašto nikad nisi otišla?''

,,Nemam gde'', bila je iskrena.

,,Kada bi imala, da li bi otišla?'' Upita i ugrize se za usnu istog trena. Da li je kasno za njega? Verovatno. A za Gabi? Na to pitanje nije imao odgovor.

,,Istog trena.'' 

,,Hvala ti, Gabi'', ponovi pogleda prikovanog za plafon. ,,Znam da sam ti uništio život.''

,,Znam da znaš.''

,,Veruješ li da mi je žao?''

,,Naravno'', usiljeno reče i pridignu se sa sofe. ,,Laku noć, Victor.'' Ugasi ionako prigušeno svetlo i ostavi ga tamo, sporo se uspinjući uz stepenice. 

Bio je budan još nekoliko trenutaka, a kada ga je konačno obuzeo san, pred očima su mu igrale slike jedne hladne, novembarske večeri. Mogao je da čuje svoj glas, njene krike i da oseti iscepanu tkaninu pod dlanovima i vetar koji mu je te večeri šamarao obraze. Ali kada se izdigao, u lokvi krvi nije ležala Gabi, već tamo neka devojčica bademastih očiju.

Narednog jutra probudio se u znoju i u potpunosti rastrojen, osetivši kako mu se um cepa na dva dela. Nije ga ostalo ni trunke.

Hitro se pridigao na noge i pošao da se istušira, a zatim proveo narednih nekoliko sati obavljajući ono što mu je savest, koju nije znao da ima, nalagala da uradi. U kuću se vratio sa nelagodom, ali po prvi put u životu osećao se kao da je stvarno iznad.

Otškrinuo je vrata Gabrielline sobe i video je kako sedi na podu i čita nešto sa pažnjom. Da je imao oko za detalje, možda bi primetio da na iskrzalim koricama piše ,,Ja sam glasnik'', a da joj dlanovi nepogrešivo, drhte.

,,Gabriella'', zvanično izgovori i ona se trgnu, ispuštajući knjigu u krilo. Stajao je na vratima u odelu, stiskajući među šakama ružičaste koverte. Potom je napravio nekoliko koraka i čučnuo kraj nje. Koverte je - pružio.

,,Slobodna si. Toliko ti dugujem.''

Obazrivo ga je promatrala, ispitivački i izgubljeno. Uzela je drhtavim prstima koverte u ruke i jednu otvorila. I pre otvaranja čula je šuškanje papira i nazrela šta je unutra. Ali kada je ugledala svotu, gotovo se obeznanila. Isto je učinila i sa drugom. Bili su to listovi, sveže odštampani, sa Victorovim potpisom u dnu, i mestom za njen potpis. 

,,Zbog čega? Zbog čega ovo... Ja...'' Zamuca, osećajući kako joj se oči ispunjavaju suzama.

,,Samo tako. Ne zapitkuj previše. Slobodna si i idi gde god hoćeš.'' S tim rečima, napustio je njenu sobu, ostavljajući unutra oblak istodobne sreće, bola i olakšanja. Ostavljajući miris slobode.