Gospođa Romano

16. | Kasno je sada.

- Izgledaš lepo, ljubavi. Mnogo bolje nego ranije. - Crvenokosa ženica se osmehne milujući kćerkinu bledu ručicu. Na to joj se kćer samo tužno osmehne gledajući zamišljeno u jednu tačku. Zna i ona sama da je majka laže da bi je utešila, svesna je činjenice da izgleda poput duha, no tako se i oseća. Nema više one nežne rumeni koja joj je večito bojila nekada pune obraze, jagodice su joj sve istaknutije a oči, čini se, kao da su dva plava kamena zalepljena na beživotno lice. Majčina ljubav je smiruje, iako joj je svojom voljom svesno uništila život i navela na taj očajnički korak. Samo da je nije sprečila još onog tmurnog dana njenog venčanja! Sada bi bila već uveliko pod slojem crne zemljice, mirna i spokojna. Ali premda, njena majka bila je dovoljno sebična da joj ne dozvoli da umre, ali ni da joj ne dopusti da živi kako želi. A to je nekada i gore od smrti.

- Hvala. - Promuklo izgovori, spuštajući pogled na svoje blede ruke na prekrivaču. Glas joj i dalje beše grub od ispiranja, ali uistinu se polako oporavljala. Već beše prošlo skoro dve nedelje i sada je, umesto uobičajene boli u predelu trbuha, osećala samo zamišljene tupe udarce, no to behu samo proizvodi njene psihe.

- Želiš li da ti donesem nešto? - Ljubazno upita posmatrajući devojčino lice čežnjivo. Pita se šta bi se desilo sa njom da one večeri nije otišla na Crystalinu žurku. Dakako, sada bi bila nasmejana, vesela devojka koja ide na fakultet i živi normalan život sa svojim prijateljima i porodicom. Možda bi se tu pojavio i neki dečko, ko zna? Ali sada je kasno za takva razmišljanja.

- Ne, hvala. Hoće li Jason doći? - Zaustavi majku stežući joj ruku na što ona odmahne glavom odrično.

- Zauzet je. Neki drugi put. - S tim rečima napusti ćerkinu sobu i spusti se niz stepenice tražeći doručak od Juanite za svoju kćer. Svesno je lagala svoje dete verujući da joj tako umanjuje bol. Ono što Gabi nije znala, jeste da kada je Jason saznao šta se dogodilo bio van sebe i rešen da ide da se obračuna sa Romanovima. Majka ga je tada jedva smirila, uveravajući ga da joj nisu ni na koji način naudili, već Gabi sama. A sada je nedeljama na tabletama za smirenje, no naravno, on za to ne zna. Njegova voljena majka mu ih svakodnevno izmrvi u piće kako ne bi napravio scenu i povredio nekog od Romanovih. Znala je da je sposoban za to.

Dok je pripremala doručak, Juanita se osvrne na riđokosu figuru i ironično dobaci.

- Nisam znala da ste vi Romano. Koliko znam, ja primam naređenja samo od Romanovih. - Iskezi se podmuklo, dok je sitna žena promatrala u neverici, plavih očiju iskolačenih u prezrivu sluškinju. Premda, ono što Juanita nije očekivala od Therese Hart jeste oštri odgovor koji ju je posramio.

- Ne, mala, ja nisam Romano. Ali zato moja kćer jeste i ovo naređenje ide upravo od nje. Tvoja je dužnost da se pokoriš gospođi Romano, zar ne? - Izvije usnu u bezobrazni osmeh dok je Juanita okrenula glavu i promrmljala tiho psovku za koju se nije nadala da je Theresa čula.

Žena se uspenje uz stepenice noseći poslužavnik sa hranom i polako otškrine vrata kćerkine sobe. Zastane na sekund, uvidevši da devojka ima društvo, te spusti poslužavnik na policu pored i stane osluškivati. Isprva, sve što beše čula bio je duboki, muški glas za koji je bila uverena da ne pripada Victoru. Zatim i ćerkin tanani, nežni glasić i nalet kašlja. Svojski se trudila da čuje svaku reč, no beše čula tek par rečenica, na njeno veliko žaljenje.

- Zašto bi želela to da uradiš? - Glas beše tih, a ton osuđujući, dok je devojčica duboko uzdisala.

- Nisam srećna ovde. Želim da odem. - Odsečno odgovori, no Theresa, kao njena majka, istog trena primeti podrhtavanje u njenom glasu, što je oslikavalo njene najdublje emocije. Ponekad sve što je neophodno jeste da pažljivo saslušate.

- Zbog Victora, zar ne? - Pitanje beše razumno, no kako ne začu Gabin odgovor, njena majka shvati kako je verovatno klimnula glavom.

- Žao mi je zbog toga, Gabriela. Ali dobro znaš da je to nemoguće. - Staložen i miran glas joj odgovori, a zatim ona začuje ćerkin prigušeni jecaj.

- Znam. Nažalost znam. -

- Hoćeš li biti dobro? - Zvuk cipela a zatim i gužvanja posteljine. Theresa brzo zgrabi poslužavnik i stane ispred vrata.

- Naravno da hoću. Majka mi je tu. Praviće mi društvo. - Kaže tiho, no u njenom glasu ne beše nikakve sreće niti entuzijazma zbog majčinog društva. Theresi beše jasno i zašto.

- Vidimo se, Gabi. - Kratko izgovori, pre no što otvori vrata i susretne se sa Theresom Hart koja je umalo ispustila poslužavnik na pod kada se gotovo sudarila sa visokom figurom Philipa Romana.

- Dobar dan, gospođo Hart. - Uljudno joj se javi te se toplo osmehne, odšetajući u ženi nepoznatom pravcu. Opčinjena aristokratskim i sofisticiranim držanjem Philipa Romana, Theresa počne uviđati kako je ovaj dečko upravo oličenje savršenstva i onoga što je kao majka želela za Gabrielu. Kasno je sada - pomisli tiho, te ušeta u sobu sa širokim osmehom, praveći se da ništa nije čula.

- Da li si za kiflice? -