Gospođa Romano

21. | Slike u oku.

Godinu dana je relativno dug vremenski period. Nezamislivo se može odigrati u dvanaest meseci, iliti trista šezdeset i pet dana. Unutar njih nalazi se trista šezdeset i pet prilika, pokušaja i izgubljenih nada. Za godinu dana osoba može da se izmeni iz korena. Možda se upravo to dogodilo i Gabrielli, mada ne u potpunosti. Još su postojale neke crte njenog karaktera koje se nisu dale promeniti pod Juliinim pritiskom. Neke stvari se ne daju izmeniti, koliko god drugi pokušavali.

Rukuje se sa starijom, crvenokosom ženom te njenim suprugom i blagonaklono pogleda svog supruga. On je uhvati za ruku ali pogledom traži drugo lice u masi ljudi. Devojka čak to i ne primeti, već nastavi da razgovara i uživa u novostečenoj pažnji.

- Šta si studirala, draga? - Upita ljubazno Adeline Monroe, a plavokosa devojka na tren pognu glavu pre no što ponovo stopi pogled sa njihovima.

- Prekinula sam studije prava posle prve godine. - Nekakva tegoba i neopisivi bol ocrtavao se u njenom glasu, a simpatična gospođa nazre to istog trena.

- Zbog čega? Nešto neočekivano? Neka tragedija? - Zaista, bila je tragedija, poželi reći Gabi ali umesto toga klimnu glavom i skrenu temu, ne želeći da se dotiče stvari koje su je bolele. Među njima se nalazilo i njeno nedovršeno obrazovanje. Neki bi smatrali da Gabi zna mnogo više no što tvrdi, ako se uzmu u obzir Philipove knjige koje je naučila napamet tokom ovog perioda. Različite uspomene javljaju joj se pri samoj pomisli na to, te kovitlaju njenim umom slobodno u vidu nekoliko slika te odvlače od mesta na kome se nalazila.

Prva slika deluje umirujuće, bezbedno i toplo, onaj slatki osećaj na koji već beše navikla. Sada joj se dopadaju pomešani mirisi u Philipovoj sobi, večito razvučeni zastori i ta pedantnost. Oseća se slobodnom sedeći na podu njegove sobe, te po već sedmi put prelistavajući jednu istu knjigu. Trudila se da zapamti svaku stranicu ponaosob. Kao devojčica maštala je da ima fotografsko pamćenje, kako bi mogla da zapamti sve što je želela. To je važilo i u tom trenutku. Nije postojao lepši osećaj za nju od sedenja na podu Philipove sobe, ophrvana muževnim mirisima sa hrapavim papirom pod jagodicama prstiju. Za razliku od svih ostalih uspomena vezanih za taj događaj, ova se nije završila uobičajeno kao ostale. Obično bi, kada se ona u potpunosti zanese čitanjem, Philip stajao na vratima i posmatrao je. Ne, nije delovao opsesivno ili zaneseno, jednostavno je voleo da je posmatra. Sigurnost u njenim pokretima i nevini osmeh na usnama koji joj se pojavi na bledim usnama svakih nekoliko sekundi. Posmatranje Gabrielle postala je njegova rutina i nešto što bi ga na neverovatan način smirivalo. No, nakon što mesecima beše ponavljao jedno isto, pretpostavićemo da se umorio od svakodnevne monotonije. Odlučio je da uđe u sobu i razgovara sa njom. Nisu mnogo govorili jedno sa drugim. Dobro jutro, dobro veče, prijatno bile su reči koje su uglavnom izmenjivali. Ali on je želeo da razgovara sa njom i želeo je da je posmatra izbliza onako zanesenu i mirnu. Naravno, znao je da mu to ne bi dozvolila, tako da je sebi dopustio da isproba drugačiji pristup. Ako pretpostavljate, a verujem da da, da je Philip bio zaljubljen u nju, pogrešićete. Imao je skoro dvadeset i pet, izlazio je i spavao sa različitim devojkama, ali nije bio tipičan muškarac. Način na koji sam ga prikazala predstavlja ga kao sveca ali to uistinu nije bio. Jednostavno je umeo da sluša, razume i govori, za razliku od ostalih. Premda, po drugim osobinama je bio isti. Njoj će biti poseban, ali još uvek je bio isti kao i svi drugi.

- Zdravo, Gabi. - Rekao joj je tada, glas mu beše baršunast i topao, ali devojka se trgla. Skoči sa poda, te knjiga koja joj beše u krilu sklizne na pod. Brzo se sagne te je podigne, pritiskajući je na grudi. Primetio je kako su joj jagodice prstiju pobelele od stiskanja, a oči dobile neobičan sjaj. Najposle, imao je sjajnu moć zapažanja naizgled nebitnih detalja.

- Oprosti, ja... Mogu da objasnim, vidiš... -

- Sve je u redu. - Nasmeje se, posmatrajući je kako vraća knjigu na policu. Ponovo na pogrešno mesto za koje je verovala da je ono na kome knjiga oduvek stoji. Pokuša da izađe iz sobe, ali zakloni joj put svojim telom, još uvek sa nežnim osmehom na usnama. Podigne knjigu sa police te joj je pruži. Ona stoji, mirna i fokusirana na njegove ruke i duge prste kojima je držao knjigu. Primeti prsten na domalom prstu i sitni ožiljak kraj palca. Bojažljivo pruži ruku te uzme knjigu, vrhovima prstiju dodirujući njegove.