Gospođa Romano

15. | Svi uslovi za sreću.

Iznad nje je bleštao sjajni, bledi snop svetlosti koji se čas približavao, čas udaljavao od njenog lica. Zažmuri jače, ali i dalje ga oseća kako joj gotovo prži mlečno-belu kožu. Polusvesna, može da čuje zvuke nekakvih mašina, a onda i nekoga kako povraća i grca, propraćen naletom kašlja. Nije mogla da se seti... nije mogla... A onda joj je došlo do svesti. Bila je u bolnici... popila je pilule... a onda je opet zaspala.

Prošao je poduži period dok se ponovo nije probudila. Njeni kapci polako zatrepere dok otvara oči obazrivo, ispred sebe ugledavši mutnu, nepoznatu siluetu. Nekoliko sekundi kasnije, figura ispred nje se izoštrila i pred njom se našlo lice starijeg čoveka u belom mantilu. Postalo joj je jasno, konačno, njegov sumorni glas vratio ju je u stvarnost.

- Gospođa Romano? - Pročita posmatrajući papir u svojim rukama. Poželi odmahnuti glavom i reći : ''Ne, ja sam gospođica Hart.'' , ali umesto toga pokorno klimne glavom izbegavajući da gleda muškarca u oči.

- Mogu li da sednem da malo popričamo? - Sedne na stolicu pokraj njenog kreveta i napravi čudan zvuk škripanja. - Zašto ne bi smo razgovarali o prethodnoj večeri? -

Međutim, krhkoj devojci ispod čaršava nije se govorilo o tome. Osećala se depresivno i slomljeno jer nije uspela u svom naumu. Očito, još uvek je bila živa a ta činjenica bolela ju je više nego čudno probadanje ispod stomaka.

- Gde se nalazim? - Potrudi se da skrene sa teme posmatrajući usnuli gradić kroz prozor do kreveta. Beličasti snop magle lebdeo je dok su poneki prolaznici prolazili kroz njega gunđajući.

- Hertford bolnica. - Odgovori joj sasvim tiho i ona klimne glavom i dalje odsutna.

- Nažalost, ja sam onaj koji je predodređen da vam saopšti da, iako smo uspeli da spasemo vas, nismo uspeli da spasemo vaše dete. - Iskrivi blede usne i napravi tužnu grimasu koja je bila predodređena da joj pruži utehu. Ali umesto suza, dobije ljupko klimanje glavom. Devojka umorno sklopi oči a na njenom bledom licu vide se tragovi posledica njene sulude želje. Tamne kesice ispod nebesko - plavih očiju, ispucale, nabubrele usnice i kosa koja je u tom trenu više podsećala na slapove žita nego na vlasi pokazivali su njen odistinski izgled. Sliku njene duše. U njenom umu, ona je tako izgledala svakodnevno, ili bi, ako bi njena duša mogla biti prikazana, izgledala tako. Izmučeno i napaćeno, no takođe krhko, nežno i zapanjujuće veličanstveno.

- Zašto mi je glas ovako hrapav? - Upita praveći kreštavi zvuk nalik na zvuk grebanja stolice o pod, na što doktor, očigledno zapanjen devojčinim izbegavanjem okrutne istine, izdigne svoje srebrnaste obrve. No, on to nije shvatio kao manjak emocija prema izgubljenom fetusu, već kao šok.

- Ispumpavali smo vam stomak. Imali ste sreće što vas je neko brzo pronašao. Bojim se da ne bi smo mogli da vas spasemo da su antibiotici koje ste popili ostali nekoliko minuta duže unutar vašeg organizma. - Izgovori staloženo i na neki način zvanično na što ona klimne glavom. - Zbog čega ste to uradili? - Činilo se kao da je stari doktor uporan, uprkos nedoličnosti koja je dolazila u Gabine misli zajedno sa njegovim nepromišljenim pitanjima. Bio je previše direktan i očigledno je smatrao da ima prava da zna šta se odvija u njenom životu, no ona je sasekla svako njegovo sledeće pitanje sledećom rečenicom :

- Nisam dužna da sa vama govorim o tome. - Napući blede usnice i okrene glavu i dalje posmatrajući gradski pejzaž kroz prozor bolnice.

- Uz svo dužno poštovanje, gospođo Romano, ukoliko ne želite da vas pošaljem na psihijatrijsko odeljenje zbog pokušaja samoubistva kao što je uobičajena procedura, moraćete da razgovarate sa mnom. - Iako tih, njegov glas bio je oštar i zapovednički i ona se oseti poraženom dok je govorila svojim, tada izuzetno grubim glasom.

- Imam svoje razloge, recimo da je to. - Tom kratkom rečenicom Gabi je bila uverena da će zadovoljiti radoznalog doktora, ali on je nastavio navaljivati.

- Dakako, da niste imali razloge ne bi ste to učinili. Ono što mene interesuje jeste koji su to tako poražavajući uslovi ili problemi u kojima ste se našli da ste smatrali da je smrt jedini izlaz. - Činilo se kao da je zainteresovan za njenu priču, a ono što ona nije znala jeste da je iščitavao njene podatke dok je ona još bila nesvesna. Zaintrigirala ga je lepa, krhka, udata,devetnaestogodišnja devojka kao i činjenica da je poželela da izvrši samoubistvo uprkos saznanju da u utrobi nosi svoje dete.

- Čini se kao da ste imali sve uslove da budete srećni, gospođo Romano. - Obrati joj se ljubazno, a u njegovom glasu primetila je naglase poštovanja koje je imao prema prezimenu koje je sada nosila.

- Udati ste za Victora Romana, a pošto je Istočni Hertford relativno malo mesto sve se zna, zar ne? Prezime Romano je izuzetno poštovano i kao nevesta Romanovih verovatno uživate sve privilegije o kojima mi obični smrtnici možemo samo da sanjamo. - Nasmeje se na sekund, no njoj to nije bilo smešno. Koliko je samo puta čula to kako treba biti ponosna na prezime koje nosi, ponosna na poreklo porodice čija je ona sada nevesta, kako ju je doktor nazvao, ponosna jer je gospođa Romano.

- Uz to, trudni ste i čuo sam da je mladi Victor imao raskošno venčanje. Zar postoji nešto što bi vas unesrećilo u tom savršenom životu? - Sada je gotovo bio sarkastičan i ona se oseti uvređenom i poniženom.

- Možda mi je bilo muka od savršenosti. Uglavnom, vi to nikada nećete saznati jer ste sebi dozvolili dovoljno drskosti i zloupotrebili poziciju da bi ste se raspitivali o mom privatnom životu. Ali neću vam ništa reći. Ako želite, slobodno zovite psihijatra. Recite mu da ga čekam. - Drsko odvrati, a doktor beše zaintrigiran inteligencijom devojčice pred njim te napusti njenu sobu sa zbrkanim mislima. Za to vreme, mala gospođa Romano jecala je ispod krutih, belih čaršava i proklinjala samu sebe zbog svog neuspelog pokušaja. Bila je sigurna da će joj život u narednom periodu sa Romanovima doneti samo loše stvari. A ja, kao vaš pripovedač, mogu vam reći da mala Gabi nije daleko od istine.