Gospođa Romano

34. | Ugrožen.

- Gabi. - Progovori njeno ime sasvim tiho i strastveno osećajući se krajnje jadnim. Mogao je primetiti kako je posramljena što je nakon dužeg vremena nanovo nasamo sa njim, kao i da joj odveć bledu boju na obrazima smenjuje žarko crvena. Pa ipak se trudila da izgleda ponosno, uzvišeno, glave visoko uzdignute.

- Hej. - Bilo je sve što je odvratila, sasvim zadubljena u knjigu koju je prelistavala. Nije bila ni svesna šta čita. Samo da je on pred njom, i da u kući nema nikoga.

- Dokle ćemo se ponašati ovako? - Upita je nežno, a ona sklopi oči na tren udišući miris njegove kolonjske vode. Stajao je tačno iza nje, oklevajući da li da osloni glavu na njeno rame. Zbunjivalo ga je sve ovo, činjenica da je sada, kada ju je odbio, znatno lepša. Da li je to samo ego ili nešto više? Plašio se odgovora.

- Kako? - Pravila se naivna, duboko dišući, što zbog nervoze što zbog njega. A on je bio pravi gad, svestan kako utiče na nju sada kada zna njene osećaje, pa nije ni razmišljao o tome da uzmakne. Naprotiv! Nakrivio je glavu nešto bliže njoj vrelim dahom joj dodirujući ušnu školjku.

- Praviš se da ne postojim. Ne mogu da podnesem ovo i... -

Ona se okrene sasvim brzo te ga pogleda direktno u oči.

- Utvrdili smo već da me ne gledaš na taj način. Napravila sam budalu od sebe. Ne želim da stvari činim neprijatnijim nego što jesu. - Zatim se uzdigne sa fotelje i spusti knjigu na sto, krećući se u pravcu svoje sobe. On opsova sebi u bradu i zatim nastavi da je promatra još nekoliko sekundi. 

Philip se spusti na fotelju u kojoj je do pre nekoliko sekundi ona sedela i nasloni glavu. Zatim provede par trenutaka tako, sve dok ga ne prekine vibriranje telefona u džepu. Sa druge strane začuje prijateljski glas koji nije čuo već godinama.

- Izvinite, da li je to Philip večito-uštogljeni Romano ili sam pogrešio broj? -

- Samo moje srednje ime. - Nasmeja se, a mladić mu uzvrati.

- Siguran si da nije večito-uštogljeni? -

- Poprilično. -

- Kad znaš već odgovor na sve, čik pogodi sa kime pričaš. -

To pitanje nije bilo neophodno. Philip je u svako doba dana ili noći mogao prepoznati detinjasti ton glasa svog prijatelja koji ga je večito zasmejavao. Čini se kao da nije ostario ni dana, kao da se nije ni najmanje promenio.

- Nisam siguran, može pomoć? -

- Nosi se seronjo, Damian je. - Ljutito, poput deteta odvrati, a Philip se nasmeja glasno i grleno, privlačeći pažnju jedne od spremačica koja se nalazila nekoliko metara od njega rasklanjajući.

- Otkud to? Zar nisi bio u Singapuru ili tako nešto? - Radoznalo upita a ovaj odvrati.

- Biću ovde dva meseca. Nedostajalo mi je ovo mesto, koliko god foliram da mi je lepše negde drugde. - Prizna mu sa iskrenošću u glasu i mladić se osmehnu.

- Zašto ne dođeš na piće? Ja sam kući. Naravno, ako se još uvek sećaš gde živim. - Razigrano dobaci i ubrzo dočeka sličan odgovor.

- Nisam znao da si od onih likova koji ne mogu bez mamice pa žive sa njom. Znam znam, dolazim za deset minuta. -

Tu su prekinuli razgovor, a Philip je upalio televiziju kako bi ubio vreme, iščekujući prijatelja kog nije video godinama.

Za to vreme, Gabi je sedela u bašti ispred vile, trudeći se da se skoncentriše na knjigu. Ali nije mogla da se obuzda, ne, nikako. Još je osećala njegov miris u nosnicama, kao i neobični skok u stomaku zbog njegove blizine. A zatim joj se srce uzlupa i oseti slabost samo se prisećajući toga. Nije ni znala o čemu drugom da razmišlja kako bi skrenula misli, a onda je ta druga misao iznenadno postala osoba i pojavila se pred njom.

- Gabriella, zar ne? -

Devojka pridigne pogled sa knjige te se osmehnu, nesvesna svojih pokreta kojima je odvala vidnu zainteresovanost za muškarca ispred. Bio je u znatno opuštenijoj varijanti nego na prijemu Carterovih, te se njoj ta varijanta mnogo više svidela. U svetlo-plavom, neformalnom sakou, tamnim farmerkama, belom majicom i kosom koja je bila divlja, poduža i neukroćena činio je veličanstvenu pojavu. Na tren se zamislila dok ga je posmatrala a muškarac ispred bio je svestan svog uticaja na suprotni pol te je izvio uglove usnica u bezobrazni osmeh.

- Da, tako je. Damian? - Nadala se da nije pogrešila ime, a on se rukovao sa njom, uz to usnama joj okrznuvši ruku, dok je ona osećala lagano drhtanje.

- Znaš li možda gde je Philip? - Upita je, a ona mu pokaza da je prati te je to i učinio. Uživao je posmatrajući je, poput neke vile, sitna, krhka i plava te tako hipnotišuća devojka. U potpunosti ga je opila, baš zato što nije bila ni nalik devojkama sa kojima je ranije bio. Samo da nije Victorova žena, mislio je, bila bi njegova sigurno. 

A vila mu nije olakšavala suzbijanje želje, baš naprotiv, nevini, nebesko-plavi pogled ga je činio slabijim no što pamti. Osetio je i olakšanje kada je zastala ispred Philipa te se lagano nakašljala. On je ugasio televiziju te zatim zagrlio najboljeg prijatelja potapšavši ga po ramenu. S nogu su razgovarali o nemarnim stvarima - Damian je začikavao Philipa da izgleda kao penzioner, a ovaj mu je uzvraćao sarkastičnim opaskama. Osećala se kao višak između njih dvojice te je krenula nazad ka bašti, kada je začula Damianov glas.

- Gde ćeš? - Izgledao je krajnje razočarano dok ju je posmatrao.

- Idem nazad u baštu. - Osmehnu se nevino, ni ne primetivši da se Philipu ne dopada način na koji je Damian posmatra.

- Kakva bre bašta? Sedi, popij nešto sa nama. -

- Ona ne pije, Damian. - Philip ga saseče pogledom, a Gabi klimnu glavom.

- Istina, ne pijem. Ali vidimo se kasnije. - Mahnu, osećajući se krajnje slabom i uvređenom. Mogla je nazreti da je Philip ne želi u njihovom društvu, no bila je uverena da je to jer ima nešto bitno da razgovara sa Damianom, a ne zato što se oseća ugroženim.

Da, Philip Romano je bio svestan Gabriellinog uticaja, lepote i privlačnosti, isto tako je dobro poznavao svog prijatelja koji ne odustaje po cenu života. Bio je ugrožen i te kako, a to nije smeo dozvoliti. Sasećiće njihov odnos u korenu i pre no što se razvije u prijateljstvo, a kamoli nešto više. Ego je proradio, uz njega i platonski osećaji, koji će iz straha da izgubi nešto što želi on - možda prerasti u nešto više.