Gospođa Romano

3. | Victor.

Crnokosi mladić u dubokom snu, okrene se sa jedne strane kreveta na drugu i zahrka na svom mekom jastuku. Međutim, škripa vrata, a zatim lupkanje potpetica učine da se promeškolji i napravi neki čudan izraz lica. Visoka, vitka devojka, egzotične boje kože i nežnih crta lica u jednostavnom crno-belom odelu služavke razvuče zavese i mladić zastenja nezadovoljno u jastuk.

- Dođavola, Juanita, rekao sam da me niko ne budi. - Jutarnji glas mu je bio izuzetno promukao i mrzovoljan, a poluotvorenim očima posmatrao ju je. Odeća kao da joj je bila bar dva broja manja - preuska i prekratka. Ipak, to mu ni najmanje nije smetalo.

- Žao mi je dušo. Tvoja mamica je rekla da te budim. - Drsko je odvratila cereći se, jakim, meksičkim naglaskom.

- Veštica. - Promrmljao je sebi u bradu, ali ona ga je dobro čula.

- Kad si se vratio sinoć? - Tobože, nezainteresovano ga je upitala, dok je nespretno mahala krpom po policama.

- Ako se povremeno poje*emo ne mora da znači da moram da ti polažem račune. - Bezobrazno je uzvratio i prekrio se ćebetom preko glave.

- Odvratan si! - Dreknula je besno, ali on nije reagovao. - Victore, tebi se obraćam! - Nastavila je da viče uvređeno dok je mahnito mahala rukama.

- Izlazi napolje! - Uzvratio joj je istim tonom, što je nateralo devojci suze u oči.

- Ali Victor... - Nije ni stigla završiti rečenicu, on ju je odsečnim glasom prekinuo.

- Napolje. -

Ona se ujede za donju usnu, kao da je time pokušavala da zaustavi suze, a zatim plačnim glasom izdeklemovala poput robota:

- Vaša majka vas očekuje na doručku za deset minuta, gospodine Romano. - S tim rečima je izletela iz njegove sobe zalupivši glasno vratima, ne mareći da će to privući pažnju ostalih ukućana.

Kroz nekoliko minuta, Victor se zaista pojavio na doručku, ali namršten u tamnoj odeći koja je savršeno oslikavala njegovo tmurno raspoloženje ovog jutra. Njegova majka je izgledala prilično odmereno i mlado za svoje godine dok se smeškala razgovarajući sa svojim suprugom. Njegov stariji brat nije bio tu, i to je bilo ono što je privuklo Victorovu pažnju.

- Gde je Philip? - Pitao je čisto usput, dok je ubacivao zalogaj u usta, odmeravajući namrštenu Juanitu koja mu je sipala kafu. Nakon nekoliko minuta tišine ponovo se obratio roditeljima. - Savršenog Philip-a ste pustili da spava nedeljom ujutro, ali ja moram da sam na doručku? Tako tipično za vas. - Frknuo je, a zatim otpio gutljaj kafe koja je već bila hladna. Čim su te reči napustile njegove usne, njegova majka se istog trena okrenula ka njemu i ošinula ga pogledom.

- Victore, danas je ponedeljak, ne nedelja. A tvoj brat je na fakultetu. - Njen ton je bio oštar, a sve na njenom licu pokazivalo je koliko je uznemirena. Usne su joj bile skupljene u pravu crtu i gotovo pobelele i treptala je previše puta u sekundi, a to je radila samo kada je besna. Nakon toga, Victor je zaćutao i nastavio sa doručkom u savršenoj, besprekornoj tišini. Kada su već završavali sa doručkom, primetio je majčin pogled prikovan za osobu iza njega, a zatim mu se otac zadovoljno nasmejao.

- Dobro jutro. - Zvučao je prilično veselo, a i on sam je bio prilično zabavan čovek, sušta suprotnost svojoj supruzi. Mark Romano je voleo da se šali i bio je izuzetno šarmantan stariji gospodin čije su pravilne crte lica pokazivale da je bio izuzetno lep u mlađim danima. Sada mu je, nekada smeđa kosa, bila srebrna, ali ostale su iste vesele plave oči. Njegova žena, Julia je, suprotno njemu, bila tamnokosa žena, crnih očiju poput uglja, večito ozbiljnog izraza lica. Preterano uštogljena, veoma je pazila na manire i bila je ogroman prefekcionista.

- Dobro jutro. - Philip je uzvratio veselo se smešeći, pre no što je seo na stolicu pored brata, koji zbog toga i nije bio preterano srećan.

- Kako je bilo na fakultetu? - Julia ozbiljnim glasom upita, pogleda prikovanog za tanjir, umesto sina.

- Isto kao i uvek. - I dalje se smeškao, i izgledao je mlađi od namrštenog Victora, iako je bilo obrnuto. Philip je u mnogo čemu podsećao na svog oca. Nasledio je iste plave, vesele oči, smeđu kosu i duhoviti karakter. No ipak, u tom njegovom veselom pogledu, bilo je i neminovnog traga ogromne inteligencije, koju je povukao od majke.

- Možda bi mogao da nagovoriš brata da počne da studira. - Ponovo se začuo osorni, teški glas njihove majke. Škripanje stolice o pod, a zatim glasan uzvik trgnuli su Juliu koja je uživala u omletu koji je prethodno spremila njihova kuvarica.

- To je dosta! Znaš šta? Nikad neću biti savršeni Philip i možda je vreme da se pomirite s tim! - Krenuo je uz stepenice, dok se Julia se uhvatila za srce i počela da jeca, ali bez suza, dok ju je njen suprug obuhvatio oko ramena govoreći da se smiri. Bila je to samo prva oluja, u gomili koje će se odigrati u porodici Romano.