DNA by:LoRa Styles

Untitled Part 47

  Večeras? O moj Bože, pored svega ovoga sada mi još treba glupa večera s Morganovima ili šta već.
Leo je podigao palac u znak odobrenja, a tata im je još jednom mahnuo. Naslonila sam se na sic i duboko uzadhnula, a tata je napokon ušao u auto.
Nije želio ni da pogleda prema meni, a ja nisam znala šta da kažem. Zapravo ne znam ni šta su mu Leo i Erik ispričali i vjerovatno bi bilo bolje da tako i ostane što je definitivno nemoguće. Tata je upalio auto i polako krenuo, a ja sma još jednom bacila pogled na Harryevo auto. Erik i Leo su mahnuli jedan druugome i razdvojili se, a Leo je krenuo pravcem gdje se nalazilo Harryevo auto. O moj Bože. Šta ako sad Harry izleti i napadne ga? Šta ako se potuku? Šta ako su tu negdje Leovi prijatelji? Šta ako se nešto desi, a sam potpuno bespomoćna da bilo šta napravim? Željela sam da pošaljem Harryu poruku ali nisam mogla jer bi tata primijetio. Više me nije bilo briga za mene i to što će mi moji reći. Samo sam željela da Harry bude dobro i da me posluša.Nadam se da su one moje riječi uticale na njega. Barem malo...
Tata i dalje nije ništa govorio, a ja sam se osjećala užasno. Ovo je definitivno jedan od onih dana kada moj organizam luči previše adrenalina i definitivno ih ne volim. Pogledala sam kroz prozor i zapravo se na neki način divila svim tim prolaznicima koji tako slobodno šetaju i smiju se i razgovaraj...A ja? Ja moram da pazim na svaki minut i svaki pokret ili u suprotnom nastradam. Od sopstvenih roditelja. Tata je imao veoma ljutit izraz lica i nisam smjela ni da pogledam prema njemu. Već mogu da zamislim mamu koja u ruci drži neku krpu i nervozno ide uz kuću-niz kuću čekajući nas (jer je vjerovatno već saznala za sve).Tu je opet i tetka koja pokušava da je smiri i uvjeri kako ja sigurno imam neki dobar razlog za to što sam uradila.
U tom trenutku mi je sve te moje uzburkane misli rastjerao tatin duboki i uvijek ukrućeno glas.
Tata: Nemaš ništa za reći?
Pogledala sam prema njemu, a on nije želio da skrene pogled sa ceste.
Ariel: Trebala bih?
Eh, tad se udostojio da me pogleda ali mislim da bi bilo bolje da to nije učinio.
Tata: Tvoja bahatost ti neće pomoći.
Ariel: Ja nisam bahata, ja samo branim svoja prava.
Tata: Za šta?
Pogledala sam prema njemu.
Ariel: Za život.
Nakašljao se i pravio kao da me nije ni čuo ali je meni zato bilo svejedno jer sam znala da jeste. Odlučila sam da više neću pokušavati da nađem neki zajednički jezik s njima niti pokušavati da popravim naše odnose jer to očito ne postoji.Ponovo sam pogledala kroz prozor i ono što me je najviše zabrinjavalo u tome trenutku bio je Harry.
Nakon malo duže i tihe vožnje smo napokon stigli do kuće. Bezvoljno sam izašla iz auta i krenula prema kući ne osvrćući se prema tati iako sam znala da ću sada da padnem u ruke jednoj još goroj osobi. Mojoj mami. Ušla sam unutra i ostavila torbu na uobičajeno mjesto pored stepenica. Nisam znala da li da odem u sobu i pravim se kao da ništa nije bilo ili da idem pravo u 'sudnicu' i suobičim se sa opasnim 'tužiocem' i 'sudijom' u isto vrijeme. Mislim da je bilo svejedno jer bi ona i tako-i tako došla u sobu i jedina razlika bi bila okruženje oko nas, a od toga zaista nemam koristi. Odlučila sam da ipak odem u sobu i barm se presvučem ako ništa. Mislim da nisam uspjela niti da zakoračim na prvu stepenicu, a već sam mogla da čujem dobro poznati zvuk vrata od dnevnog boravka, a ubrzo i dobro poznati glas.
Mama: Gdje si krenula?
Okrenula sam glavu prema njoj. Imala je jedan od svojih najgorih pogleda i oduvijek sam ga se plašila. Sada? Mislim da ne. Prosto sam više okamenila na sve to. Jednostavno kao da sma izgubila osjećaj za strah kada su oni u pitanju. To bi mi postajalo najmanje bitno kada bih pomislila na stvari koje bi se mogle baš u ovome trenutku dešavati na parkiralištu ispred sekcije.
Ariel: U sobu?
Samo mi je dala znak rukom da pođem za njom i ušla u dnevni. U tom trenutku je i tata ušao u kuću, izuo se i usput pogledao prema meni. Uzdahnula sam i ušla u dnevni. Tamo je bila i tetka koja je brisala stolove i pogledala me nekako utješno. Tada je odložila krpu, ustala i zagrlila me.
Hannah: Gdje si dušo?
Ariel: A ove me.
Nasmiješila sam joj se i izvukla iz zagrljaja primijetivši mamin čudni pogled upućen nama. Pretpostavljam kako ona misli da se tetka Hannah ponaša preblago prema meni. Za nju i tatu je nešto najnježnije što mogu učiniti za mene da mi save ruku na rame dok prolaze pored mene. T je jednostavno tužno ali sam navikla na to jer je naš odnos oduvijek bio takav. I u osnovnoj sam uvijek morala da učim ili idem s njima da gledam neke glupe predstave dok su se moji vršnjaci igrali napolju. Još uvijek se pitam kako su mi dozvolili da imam mobilni i kompjuter ali ko zna, možda im je neko rekao da bih se tako mogla zainteresovati za glumu. Ili jednostavno hoće barem malo da provire u 21. vijek. Samo se pitam da li će ikada biti pravi roditelji...Brem i za deset godina jer sam spremna da čekam na to. Spremna sam čekati koliko je god potrebno za istinski i topli majčin zagrljaj. Pa čak i onda kada odem iz ove kuće i kada napokon postanem samostalna, a to mi je trenutnoo najveća životna želja što je zaista tužno.
Nisam znala šta tačno da napravim pa sam otišla u kuhinju kako bih sebi napravila sok dok su mama i tata razmijenilli par ozbiljnih riječi, a tetka Hannah završila sa stolovima. Otpila sam gutljaj, a Hannah je došla i odložila krpe. Pogledala me je veoma ozbiljno.
Hannah: Ljuti su.
Nasmijala sam se ali onako više iz muke i odložila sok.
Ariel: Misliš da ne znam?
U tom trenutku su u kuhinju ušli moji dugoočekivani roditelji i sjeli za trpezarijski sto. Ja sam se pravila da sam nezainteresovana pa sam oprala jabuku i odrgizla zalogaj dok je tetka pomalo nervozno sjela preko puta mame i tate.
Mama: Gdje si bila?
Ariel: Na koji tačno dio dana misliš?
Tata: Ariel.
Oboje su uporno pokušavali da me ubiju pogledom i to je bilo poprilično naporno gledati. Prevrnula sma očima i sjela za sto pored tetke, preko puta njih.
Ariel: Na sekciji.
Mama: Da, prvih 1o minuta.
Tata: Gdje si bila ostatak vremena?
Mama: I zašto si uopšte otišla?
Tata: Koji je vrag ušao u tebe?
Ariel: Ako želite da vam odgovorim i na jedno piitanje zamolila bih vas da ih postavljate umjerenom brzinom.
Nisu izgledali zadovoljni mojim protestom ali se nismam baš previše obazirala na to. Odložila sam jabuku na sto i na trenutak pogledala prema tetki koja je grickala nokte i izgledala kao da uživo posmatra neki uzbudljivi film.
Ariel: Bila sam kod Jennifer. Otišla sam zato što mi se sve smučilo i nikakav vrag nije ušao u mene. Zadovoljni?
Mama i tata: Ne!
Pogledala sam ih zbunjeno.
Ariel: Vas dvoje se dogovarate štta ćete reći ili imate neke telepattske sposobnosti. Iskreno, ne bi me to uopšte čudilo s obzirom na sličnosti između vaših razmišljanja. Pogledali su me ljutito očito na granici živaca.
Tata: Ariel dosta s duhovitosti.
Ariel: Ja ne pookušavam da budem duhovita.
Mama: Ariel prestani.
Ariel: Dobro šta hoćete od mene?
Tata: Da nam kažeš istinu!
Iznervirano sam uzdahnula.
Ariel: Pa i rekla sam.
Mama: Šta ti znači to da ti se sve smučilo?
Arielć: To je toliko teško za razumjeti.
Tata: Možda je to za tvoj mozak normalno ali za mozak ostalih ljudi nije.
Hannah: Jack...
Tada je mama prostrijelila tetku pogledom.
Mama: Hannah ti se ne petljaj u ovo.
Pogledala sam prema tetki.
Ariel: Uredu je tetka, ionako je ovo normalno za našu porodicu.
Tata: Ne nije normalnoo i ne pravi se da si neka žrtva!
Ariel: Pa možda ne bih bila žrtva kada bi mi sve ovo govorila neka osoba koju mrzim ali kada me vlastiti roditelji nerviraju mislim da jesam!
Mama: Ariel snizi ton i objasni nam te tvoje dvosmislene riječi.
Uputila sam joj iznenađeni pogled.
Ariel: Dvosmislene? Tebi je dvosmisleno ako kažem da mi se sve smučilo? Pa zar tu išta treba objašnjavati.
Mama je već bila potpuno iznervirana i samo sam čekala trenutak kada će početi da čupa sopstvenu kosu ali se to na svu sreću nije desilo.
Mama: Samo mi objasni šta pod tim podrazumijeaš!
Ariel: Sekciju! Glumu! Predstavu! Sve osobe tamo! I znaš koga najviše?! Lea!
Mama: Molim?!
Ariel: Tako je. Gadi mi se! Mrzim ga!Ne podnosim ga! Ne želim ga više vidjeti u životu! Odvratan je i hoću da nestane iz mog života!
Tada je tata udario šakom od sto.
Tata: E sad je dosta!
Ariel: I ja kažem! Dosta mi je vas i dosta mi je Lea i dosta mi je ovog glupog i nenormalnog života sa vama! Dosta mi je!
Ustala sam i krenula prema vratima.
Mama: Ariel vraćaj se! Ne bježi uvijek za vrijeme razgovora!
Hannah: Jade smiri se.
Mama: Hannah rekla sam ti da se ne miješaš!
Nisam se obazirala na njihove riječi već sam samo izašla iz kuhinje, dnevnog i krenula uz stepenice. Čula sma nečije korake za sobom pa sam potrčala, ušla u sobu i zaključala se. Tada sam začula lupanje na vratima.
Tata: Ariel vraćaj se dole da završimo s raspravom!
Ariel: Neću!
Tata: Ariel!
Samo sam legla i stavila jastuk preko glave pokušavajući da se ne obazirem na njegovo deranje iako to nije nimalo lako. Ponekad imam želju da utonem u dubok san i probudim se nekad za 1o godina...Možda bi tada moj život bio ljepši?
......... ........... .............
Prošlo je nekih 2h i od tada nisam razgovarala ni sa kim niti sam im otvarala rata. Tetka je samo jednom došla ispred vrata kako bi me pitala kako sam. Rekla sam joj da sam dobro iako je to bila sušta suprotnost od mojih istinskih osjećaja. Samo sam željela da vidim Harrya i da se uvjerim da je dobro za što sam bila u nemogućnosti. U ruci sma držala olovku i pokušavala da nešto nacrtam dok mi je pogled stalno letio prema moblinom koji je stajao ppored papira. Zvala sam Harrya barem 5o puta ali se ne javlja, a vrlo dobro znam šta je bilo kada se to desilo prošli put. Spustila sam glavu na sto ali sam malo pretjerala u jačini tako da mi se na trenutak zamantalo. Odložila sam olovku i još jednom ukucala broj koji mi nikada neće izblijediti iz memorije i broj koji sam zapamtila već prvi put kada sam vidjela onu anonimnu poruku. U svoj toj uplašenosti i zbunjenosti sam se uspjela nasmiješiti prisjećajući se one poruke i mojih razmišlljanja kada sam je pročitala i vidjela ono 'Kovrdžavi Romeo' na kraju. Samo mi se uključila sekretarica kao i svaki put u ovih 2h. Uzdahnula sma pokušavajući da razbistrim misli ali mi nije baš išlo. Zašto je dovragga isključio mobilni? Zašto se ja to uopšte pitam kada već znam razlog? Ali zar misli da će se nešto promijeniti ako izbjegava moje pozive? Ne može prikriti ni svoje ni Leove modrice. Ali ono što me je najviše od svega boljelo bila je činjenica da se nije obazirao na one moje riječi...Sjetila sam se trenutka i pogleda kada sam mu rekla da se neće tući ako mu značim...Nije se obazirao na to...Važnije je da se osveti nekom glupom Leu iako zna da nema koristi od toga. Obrisala sam suze ispod očiiju i legla na krevet grleći jastuk. Željela sam maštati o našoj vezi kakva bi bila bez svih ovih loših stvari ali je to bilo nemoguće. Jednostavno ne mogu da zamislim našu vezu bez mojih roditelja i bez Lea i bez Nicky i svih ostallih stvari koje stoje između nas i to je zaista tužno.Znam da dosta ljudi često sebi postavi to pitanje ali obično zbog neke sitnice i ne baš dovoljno dobrog razloga ali mislim da ja imam potpuno pravo da baš to pitanje postavim sebi. Zašto ja?
........ ........... ...............
Bilo je veče i počela sam da pišem jedanaestu poruku Harryu za danas ali me je prekinulo kucanje na vratima. Nisam željela da ih otvaram niti da pričam bilo s kim pa sam samo nastavila da kucam poruku.
Mama: Ariel ja sam!
Bilo mi je još gore jer sam se ponadala da je barem tetka.
Ariel: Šta je?
Mama: Obuci se.
Odmah mi je kroz glavu prošao Leo.
Ariel: Zašto?
Mama: Ariel ne davi sa pitanjima.
Ariel: Imam pravo da znam razlog zbog koga bih se trebala oblačiti.
Već sam mogla da zamislim njenu facu kooja se sastoji od prevrtanja očiju i nervoznog zagrizanja usne.
Mama: Dolaze Morganovi!
Ariel: Kao što sam i pretpostavljala.
Istog trenutka mi se stvorila neka muka u stomaku iako sam već i sama znala da će se nešto slično desiti. Znala sam da će ili oni doći kod nas ili ćemo mi ići kod njih. U oba slučaja je u pitanju noćna mora na javi.
Mama: Ne zanima me rvoja mišljenje. Oblači se.
Mogla sam da čujem zvuk njenih ubrzanih koraka koji je postajao sve tiši dok se na kraju nije sasvim izgubio. Pitam se šta sam uradila da mi se ovakvo nešto dešava i da li uopšte ovaj dan može da bude gori? Dakle prvo sve ono sa Nicky i Leom pa sa Mikeom pa sa Harryem pa sa tatom pa mamom pa mamom i tatom pa Harryev isključeni mobilni pa moja sva ubitačna razmišljanja i na kraju večera s Morganovima. Neko bi mogao da snimi film i obogati se samo na osnovu jednog dana mog života umjesto što će da smišlja nečiji cijeli.
Polako sam ustala i pogledala se u ogledalo. Na sebi sam imala zeleni duks ispod koga je virila roza majica, u crnim helankama i obuvena u crvene papuče. Mislim da bih mogla biti svrstana zajedno sa Elly u najveće modne promašaje u Londonu. Ili možda i Engleskoj, ko zna. U svakom slučaju, odlučila sam da se neću ni presvlačiti. Baš me briga. Otključala sam vrata i polako sišla u prizemlje. Ušla sam u dnevni i u kuhinji ugledala mamu i tetku koje su postavljale sto. Podigle su glave kada su čule korake i mama je odmah dobila iznervirani izraz lica.
Mama: Ariel jesam li ti rekla da se obučeš?
Ariel: P obučena sam.
Pokazala sam joj rukama na sebe, a ona me je šokirano pogledala.
Mama: Želiš u tome da budeš na večeri?!
Ariel: Mhm.
Zadržala sam hladnokrvni izraz lica i krenula da sjednem za sto.
Mama: Ariel stani!
Ispružila je kažiprst prema meni, a tetka je zabrinuto posmatrala kraičkom oka. Tada je mama prešla na moju stranu stola i uhvatila me za ruku.
Mama: Dolazi ovamo.
Povukla me prema vratima.
Ariel: Gdje ćeš?
Odvukla me je na sprat u njenu i tatinu sobu. Zatim mi je pustila ruku i otvorila ormar.
Ariel: Šta radiš?
Mama: Tražim ti nešto lijepo da obučeš.
Ariel: Mama imam i svojih stvari.
Okrenula se prema meni i značajno me pogledala.
Mama: Koje ne znaš da koristiš.
Zatim je nastavila da traži odjeću dok sam ja bezvoljno sjela na krevet. U tom trenutku mi je jedan misao prošla kroz glavu. Ako su se Leo i Harry zaista potukli, Leo bi trebaod a ima modrice. Ako ih ne bude imao...To bi valjda trebalo značit da tuče nije ni bilo. U meni se probudila još veća nervoza jer osim što ću se iovako cijelo veče patiti, mogu misliti kako ću se osjećati ako vidim modrice na Leovom licu i kada budem slušala njegove priče o tome kako je pao sa motora. Tada je mama ustala i zamahala ispred mene sa jednom crnom haljinom.
Mama: Savršena za tebe.
Haljina je bila skroz čipkana sa postavim ispod i poprilično kratka.
Ariel: Khm...Izvini mama kad si ti to nosila?
Prostrijelila me je pogledom.
Mama: Ariel ne znam da li si znala ali i ja sam nekad bila u tim godinama.
Ariel: Ahaa.
Izgovorila sam to kao da prvi put čujem za takvo nešto potpuno svjesna da se poigravam s maminim živcima. Uzdahnula je pokušavajući da se pravi kao da nije ni čula moje riječi pa mi je dala haljinu.
Mama: Hajde idi probaj je.
Ariel: Mama nisam poludjela da takvo nešto oblačim za običnu večeru.
Mama: Nije obična čim imamo goste.
Ariel: E pa meni jeste. Uostalom kakvi su oni više gosti? Samo čekam dan kada će doći sa koferima.
Mama: Ariel!
Pogledala sam prema njoj.
Ariel: Šta? Samo govrim istinu.
Udarila je nogom od pod i krenula da nešto kaže ali nije znala šta. Ispustila je neobični zvuk pruzrokovan nervozom i pookazala mi prstom prema vratima.
Mama: Hajde idi presvuci se.
Prevrnula sam očima i izašla . Na putu prema svojoj sobi sam pogledala haljinu i požalila što nisam izmislila da sam bolesna pa da ne moram ni da prisustvujem večeri ni da oblačim takvo nešto. Ušla sam unutra i nabrzinu se presvukla. Haljina je zaista bila lijepa ali ipak nešto previše za večeru u vlastitoj kući. Nisam željela da to nosim pogotovo ne pred Leom. Prošla sam rukom kroz kosu ne znajući šta da radim i tada je neko pokucao na vrata.
Ariel: Ko je sad?
Mama: Ja.
Ariel: Šta više hoćeš?
Mama: Jesi li se presvukla?
Ariel: Jesam i evo već planiram da to ponovo učinim.
Tada je naglo otvorila vrata i uletjela nutra.
Mama: Ni slučajno.
Ariel: Mama neću ovo nositi.
Prišla mi je i odmjerila me pogledom, a na licu joj se poslije tako dugo vremena (barem u mom društvu) pojavio maleni smiješak.
Mama: Izgledaš prelijepo.
Krenula je da mi stavi ruke na ramena ali sam se odmakla.
Ariel: Nećemo sada glumiti da smo u dobrim odnosima, a pogotovo ne zato što to radiš samo da bih te poslušala.
Mama: Ali ja sam samo iskrena.
Ariel: Ne zanima me.
Tada je u sobu ušla tetka.
Hannah: Šta se ovdje dešava?
Tada joj se pogled zaustavio na meni. Po izrazu lica joj se moglo vidjeti da je iznenađena.
Hannah: Wow. Znaš, trebala bi češće nostiti haljine.
Tada je mama stavila ruke na kukove i pogledala prema meni sa samozadovoljnim izrazom lica.
Mama: Hah, eto. Vidiš li?
Prevrnula sam očima i pogledala prema tetki.
Ariel: Baš ti hvala tetka.
Ona me je zbunjeno pogledala, a ja sam uzdahnula i sjela na krevet.
Mama: Ne želi da obuče ovu haljinu.
Hannah: Zašto? Baš ti divno stoji.
Mama: Hajde da se i nas dvije slažem barem u nečemu.
Hannah: Ja sma samo iskrena.
Mama: Hajde Ariel, ustaj, malo se našminkaj i siđi dole, oni bi mogli stići svakog časa.
Pogledala sam prema njoj.
Ariel: Kako ne shvataš da je to za mene noćna mora?
Okrenula je glavu na drugu stranu prikrivajući nalet iznerviranosti i polako krenula prema vratima.
Hannah: Očekujemo te dole za 1o minuta maksimalno.
Ona je izašla, a ja sam stavila ruke preko lica. Tetka je sjela pored mene i stavila mi ruku na rame.
Hannah: Jako ti je teško?
Ja sam samo klimnula glavom pokušavajući da suzdržim suze koje su mi navirale na oči.
Hnnah: Hajde poslušaj je, nemoj se raspravljati.Nema koristi, poznajem je. Proćiće i ova veče.
Pogledala sam prema njoj napola uplakana.
Ariel: Ali..Ne razumiješ tetka.
Hannah: Razumijem ja zlato.
Ustala sam i stala ispred nje.
Ariel: Ne razumiješ...Ja sam počela da mrzim svoj život i oni su krivi za to. Iz dana u dan me polako ubijaju. Ne mogu više.
Tada je i ona ustala i čvrsto me zagrlila. Osjećala sam se užasno i sve me je više hvatala nervoza i panika i strah i ogorčenost i svi mogući osjećaji.
Tetka se polako odvojila od mene i počela mi brisati suze.
Hannah: Nemamo sad vremena ali ćemo poslije večere o svemu detaljno razgovarati. Hajde sad se smiri i malo stavi šminke pa siđi.
Klimnula sam glavom, a ona me je pomilovala po kosi i izašla.
......
Nakon nekih petnaestak minuta se začulo zvono na vratima, a ja sam osjetila grč u stomaku. Mama je odmah sva poletna ustala sa trosjeda i otišla da otvori dok smo tetka, tata i ja ostali da sjedimo. Ubrzo sam mogla da čujem dobro poznate glasove i jedan najmrži od svih. Ipak, ma koliko ga mrzila u meni je sve više rasla želja da ga vidim kako bih napokon mogla da sa samom sobom razriješim tu misteriju oko tuče. Najveći dio mene je vjerovao da će sada doći sav modar dok je samo jedan mali dio vjerovato u to da me je Harry ipak poslušao. Polako su se vrata otvorila i unutra je prvoo ušao Leov tata. Moj tata je odmah ustao i zagrlio se s njim tapšući ga po leđima. Tetka i ja smo mu samo pružile ruku, a ja sam radoznalo čekala da se na vratima pojavi i on. Zatim je ušla Leova mama i ona nam se svima toplo nasmijala kao i uvijek. I na kraju Leo. Srce mi je u trenutku zastalo, a oči su mi se raširile od šoka. Njegovo lice je bilo potpuno čisto. Bez ijedne nove modrice...Ogrebotine...Ničega...Nisam mogla da vjerujem. To znači...To znači da Harryu značim..Više nego što sam mislila i da se danas suzdržao iako je Leo prolazio pored njegovog auta...Zbog mene.
Leo je prišao tetkii koja ga je toplo pozdravila iako sam vidjela da ga itekako snima pogledom, zatim se rukovao s tatom i na kraju ja. Nasmiješio mi se i podigao ruku u znak pozdrava, a ja sam samo skrenula pogled i pravila se da ga ne primijećujem. Mama je zatvorila vrata i krenula da nešto kaže ali nas je sve prekinuo zvuk mobilnog. Mog mobilnog.
Mama: Ariel.
Dala mi je očima znak da idem i javim se, a ja sam polako ustala primjećujući Leov pogled zaustavljen na meni i mojoj haljini. Zaista imam neki čudan osjećaj da je mama nije slučajno izabrala. Ubrzala sam korak kako bih izbjegla njegovo snimanje pogledom i uzela mobilni sa trezarijskog stola gdje sam ga maloprije ostavila. Odjednom su mi otkucaji srca postali ubrzaniji kada sam vidjela Harryevo ime na ekranu. Provirila sam u dnevni kako bih se uvjerila da niko ne ide ovamo i javila se.
: Pa gdje si ti do sad?
: Eeej Jullija. Ma imali smo nekih obaveza i snimanja pa sam morao da isključim mobilni.
Odahnula sam i naslonila se na zid.
#Harry: Kakvo je stanje kod tebe?
#Ariel: Pa...I ne baš najbolje ali šta je tu je.
Mogla sam čuti njegov izdisaj, a zatim se nakašljao i nastavio.
#Harry: Ko je u blizini?Mislim tiho pričaš pa pretpostavljam da nije baš dobar trenutak.
#Ariel: Ma ja sam u kuhinji, a mama i tata u dnevnom pa ne smijem mnogo da rizikujem iako su dosta udaljeni.
#Harry: Razumijem...
Nasmiješila sam se i sklonila jedan pramen kose s lica.
#Ariel: Hvala ti.
#Harry: Na čemu?
#Ariel: Pa...Što si me poslušao.
Ćutao je i to sam shvatila kao zbunjenost.
#Ariel: Pa hvala ti što si me poslušao ii što se nisi potukao.
#Harry: A to. Pa znaš nije bilo lako suzdržati se ali...Ariel ja tebe...
U tom trenutku se zaustavio i to me je malo zbunilo.
#Harry: Ček'...Otkud ti znaš da se nisam tukao?