Masimo
Sa desetak crnih terenaca izvezli smo se iz skladišta. Farovi su presecali gustu i upornu kišu koja je besomučno pljuštala dok su brisači jedva uspevali da obrišu stakla.
Domeniko me je ubeđivao da volan prepustim nekom drugom, ali nije bio šanse da samo sedim i čekam da me neko drugi odveze tamo gde se moja žena možda trenutno bori za život.
Bio sam na čelu kolone i stiskao gas ne obazirući se na to što je put bio klizav, a vidljivost smanjena. Nismo još napustili grad kada je iznenada nestalo struje i sve oko nas je u trenutku progutao mrak.
Udarao sam volan psjujući bez prestanka svestan da će nam jebeni nestanak struje samo odmognuti. Dobro je da su ostali bili dovoljno pametni da znaju da je najbolje da ćute, jer šta god da su rekli ne bi na dobro izašlo. Čak je i Domeniko bio tih. Ćutio je i pušio i gledao nekud kroz prozor. Znam da ni njemu nije bilo lako. Kakav god da je, na kraju je ipak samo čovek, a Melina je njegova sestra.
Kako god, kod mene trenutno nije bilo mesta za saosećajnost. Bio sam sebičan kako u svom strahu tako i u svom gnevu. Nije me zanimalo niko i ništa osim Meline i onoga što sam osećao, a što me je iznutra razdiralo kao kandže kakve razjarene zveri.
Napustili smo grad i vozili pustim i mračnim putem dok je kiša treskala po krovu automobila. Stezao sam volan dok mu su mi ruke drhtale od ludačke potrebe da onome ko se usudio da povredi moju ženu oduzmem život.
Slušao sam Luova uputstva koji se sa zadnjeg sedišta javljao samo po potrebi.
- Blizu smo, Masimo. - tek što je izgovorio zagledan u tablet kada je malo dalje ispred nas nešto zatreperilo.
Trenutak kasnije čitavo gradilište bilo je osvetljeno. Struja se vratila, a ispred nas se puružalo nekoliko zgrada u izgradnji. Središnja i očigledno najvažnija bila je i najbliža. Kroz kišu sam mogao da nazrem automobile parkirane ispred, ali nigde nije bilo ljudi.
To me je istovremeno i bunilo i plašilo i moglo je da znači samo dve stvari. Ili je Anđelo budala koja nije dovoljno dobro obezbedila ovo mesto ili uopšte ne drže Melinu tu. Molio sam se da je ovo prvo u pitanju.
Izašli smo na kišu i lagano krenuli napred. Imao sam čitavu vojsku uz sebe i svaki od tih momaka bio je spreman da učini sve kako bi zadatak bio izvršen.
Uvek sam pazio na svoje ljude. Čuvao sam im leđa isto kao što u i oni čuvali moja. Nikada nisam srljao i svaku akciju sam planirao staloženo i precizno, ali noćas ništa od toga nije važilo.
Noćas me ne bi bilo briga i da svi izginu ako je to cena koju moram da platim da bih pronašao Melinu. Možda zvuči surovo, ali tako je! Ona mi je sve i žrtvovao bih svakoga i sve zbog nje!
Prišli smo prednjem delu zgrade i gotovo prošli neopaženo. Bio sam na čelu, pa sam sa Domenikom i još dvojicom bio najbliže ulazu.
Tada smo i začuli povike iza nas. Anđelovi ljudi nas definitivno nisu očekivali.
Nisam se obazirao. Zakoračio sam unutra puštajući one pozadi da se pobrinu za kretene koje smo iznenadili. Ubrzo su se začuli i prvi pucnji.
Unutrašnjost zgrarade bila je u polumraku. Bilo je hladno, vlažno i mirisalo je na malter. Hodnik je bio tih kao grob. Iz jedne od prostorija napred dopiralo je svetlo. Čuo sa Domenikovo disanje i svoje srce kako manijački kuca.
Samo da je živa, činilo mi se da je sve vreme odjekivalo u meni. Neizvesnost je nadvladala sve ostalo i ja sam uleteo u prostoriju neočekivano brzo i prilično nepromišljeno.
U istom trenutku, samo sa druge strane, u sobu je uleteo Anđelo. Obojica smo se zaustavili na dva suprotna kraja sobe. Gledali smo jedan drugog pogledima koji su gotovo bili smrtonosni koliko i utoka u mojoj desnoj ruci.
Nisam uperio pištolj u njega. Domeniko, Roko i Nero dotrčali su odmah za mnom. Zaustavili su se iza mene spremno čekajući da urade šta god bude bilo potrebno.
Ali Anđelo i ja smo se nekoliko dugih trenutaka samo gledali.
Nekada smo bili prijatelji, a sada smrtni neprijatelji spremni da se bore do istrebljenja. Jesam li pogrešio što sam se spetljao sa Marijom? Naravno da jesam, ali to nije bio razlog da on povredi moju Melinu.
Gledali smo se kao na usporenom snimku i samo je bilo pitanje vremena ko će skočiti prvi.
Primetio sam da je ostario. Kapiram, ljudi stare, ali on je delovao kao neko ko nije ostario zbog vremena već zbog života. Nije ni sa nama živeo bajku, ali, jebeš mj sve, ko zna šta je sve prošao sa Fabricijevima.
Oči su mu bile krvave i nekako mutne. Možda je pio.
Preko lica je imao veliki flaster ispod kog se nazirala tamna mrlja krvi koju je jastučić već upio.
Jedva da sam stigao da se zapitam šta mu se desilo kada mi je pogled pao na pod i na jebeni dušek na njemu! Krvave mrlje na dušeku bile su sledeće što sam uočio i mislim da mi je u tom trenutku jednostavno pao mrak na oči i ja više nisam ni umeo, a ni želeo da se kontrolišem.
Ne umem rečima da opišem ono što su taj dušek i ta krv izazvali u meni. Ne, ono nije bio bes, ono nije bio strah niti išta slično! Ono je bilo nešto nadljudsko, sirovo i životinjsko, nešto što nikad ranije nisam osetio.
- Ubiću te, bolesni kučkin sine! - zaurlao sam i u deliću sekunde se već našao ispred Anđela.
Zgrabio sam ga za vrat i tresnuo o zid tako jako da mu je lobanja samo nekim čudom ostala čitava. Moja šaka se krvnički stiskala oko njegovog vrata dok su mu se oči širile od šoka. Žila kucavica divljala mu je pod mojim prstima. Poželeo sam da mu je iščupam.
Uneo sam mu se u lice na kom se već ocrtavala panika zbog nedostka vazduha.
- Nije trebalo da se vratiš, jer ćeš poželeti da umreš ponovo, ali neću ti dozvoliti da se brzo spaseš. Gušićeš se u sopstvenoj krvi, bedniče! - zarežao sam kroz zube, pa mu još jednom tresnuo glavu o zid.
Olabavio sam stisak samo na momenat, tek toliko da mu dozvolim da udahne, a onda ga ponovo stisnuo za vrat. Njegove ruke su uporno pokušavale da se oslobode mojih. Nije pokušavao da me povredi. Samo se kao davljenik borio za dah.
- Gde mi je žena?! - dreknuo sam i ponovo popustio stisak kako bi mogao da mi odgovori.
Anđelo je zakrkljao, a onda se iskezio tako da sam istog momenta poželeo da ga zadavim.
- Kučka je pobegla! Uplašila se od mog velikog kurca. Očigledno je navikla na mali. Plakala je kad sam pokušao da joj ga stavim. Verovatno i sam znaš koliko je uska, ali nabio sam joj ga do kraja. Vrištala je. -
Čuo sam komešanje iza sebe i znam da je Domeniko krenuo da mu se najebe keve, ali ja sam bio brži. Bacio sam ga na pod i počeo da ga udaram. Bio sam slep od srdžbe, od besa. Razjaren kao ranjena zver. Nisam gledao gde ga udaram. Nisam obraćao pažnju ni na udarce koje je on uspeo da uputi meni. Nisam osećao bol. Jedino što sam želeo bilo je da ga povredim i to žestoko, ali skot je uspeo da me istera iz takta. Nisam vladao sobom, a to nisam smeo da dozvolim.
Osetio sam Domenikove ruke na svojim ramenima.
- Masimo... - pozvao me je, a ja kao da sam izašao iz transa.
Uspravio sam se i prestao da udaram gada čije je lice već bilo obliveno krvlju. Roko i Nero su prišli da ga preuzmu.
- Ne gubi vreme na skota! Idi, nađi svoju ženu, a njega prepusti meni. Krvi ću mu se napiti. - rekao mi je Domeniko dok su mu oči sijale nekim ludačkim sjajem.
U tom momentu sam znao da je Domeniko mnogo gora kazna za Anđela nego ja i to samo zato što je ludak i pored svega uspeo da ostane hladne glave. Ja to nisam mogao.
- Hoću da pati. - rekao sam gotovo preteće.
- Veruj mi, kad završim sa njim ni Isus mu neće biti ravan! -
Okrenuo sam se i izašao trudeći se da ne pogledam Anđela, jer sam se plašio da bi me samo jedan pogled na njega naterao da se vratim, a znam da me je Melina čekala negde tamo.
Bio sam dovoljno razuman da njegove reči ne prihvatim u potpunosti. Postojala je ogromna mogućnost da je samo želeo da me isprovocira, ali je isto tako bilo moguće i da ju je silovao. Od same pomisli na to spopadala me je mučnina, a u glavi mi je pulsiralo od bola.
Izašao sam napolje, a hladna kiša je pljuštala po meni. O, jebote, kako mi je prijalo! Na momenat sam zatvorio oči puštajući vatru u meni da se stiša.
Tek kada sam ih ponovo otvorio video sam ljude ispred sebe.
Bilo mi je jasno da je šačica Anđelovih ljudi pala. Držali smo stvari pod kontrolom.
Jedan od naših ljudi mi je prišao.
Objasnio mi je da su pretresli celu lokaciju i da je bilo ukupno dvanestoro Anđelovih ljudi. Dvojica su mrtva. Ostali su čekali da odlučim šta dalje sa njima. Nisam ovog momenta mogao da razmišljam o tome.
- Ostavi trojicu sa njima. Ostali neka prečešljaju sve unaokolo. Ne vraćajte se dok ne nađete moju ženu! Jasno?! -
- Jasno, šefe. - rekao je kratko i otrčao da prenese ostalima moje naređenje.
Znao sam da im neće trebati puno vremena da se organizuju i krenu u potragu, ali ih svejedno nisam sačekao. Nije mi trebala pratnja. Jedino što sam želeo bilo je da pronađem svoju ženu i nisam više želeo da izgubim ni jedan jebeni minut.
Oko mene je bila prokleta nedođija. Noć je bila crna kao moja duša trenutno, a kiša je lila kao da kažnjava. Zaputio sam se napred, odnosno nazad, odakle smo i došli. Nekako sam verovao da će Melina krenuti u pravcu svetala, jer se grad nazirao u daljini.
Ne znam koliko sam dugo hodao. Blato mi se sve više lepilo za patike i imao sam utisak da su mi noge teške kao da su od olova. Dozivao sam Melinino ime što sam glasnije mogao, ali kiša je bila toliko zaglušujuća da sam se plašio da me možda neće čuti.
Jakna koja je trebalo da bude nepromočiva lagano je propuštala i ja sam sve više osećao kako mi kiša natapa duks. Zapitao sam se kako je njoj? Da li je mokra? Povređena?
Već bolnom pesnicom udario sam u stablo ispred sebe željan da se oslobodim frustriranosti.
A onda sam samo počeo da trčim. Kiša je i dalje šibala. Bio sam mokar i blatnjav, ali to me nije sprečilo da trčim kao bez duše.
Počelo je da sviće. Noć se povlačila pred novim danom, a svetlost se provlačila između teških oblaka. Kiša je počela da slabi.
Mora da sam lutao satima, jer me je celo telo bolelo, ali nisam želeo da dozvolim umoru da me savlada. Otišao bih i na kraj sveta samo da je nađem.
Ipak, nije bilo potrebe da idem toliko daleko. Nije, jer je moja žena bila ispred mene. Srce mi je preskočilo nekoliko otkucaja kada sam je ugledao.
Sedela je ispod nekog drveta oslonjena na stablo. Mokra kosa padala joj je preko lica, a glava joj je bila oslonjena na grudi. Delovalo je kao da spava.
Ili možda ne...
Izbezumio sam se.
- Melina! - povikao sam i potrčao prema njoj.
Nije podigla glavu.
Nije podigla glavu, jebote!
Pao sam na kolena ispred nje i obe šake joj uvukao u mokru kosu kako bih joj podigao glavu.
Bila je hladna. Bože, koliko je bila hladna!
- Melina! Melina, molim te! Ljubavi... - dozivao sam je svestan da mi glas drhti.
Sklanjao sam joj mokru kosu sa lica kad je ona počela da koluta očima. Preplavilo me je olakšanje kakvo nikad ranije nisam osetio. Lice joj je bilo modro i prljavo dok se trudila da pogled usredsredi na mene. Usne su joj bile modre i drhtala je kao prut.
Beskrajno sporo podigla je ruku i ledenim prstima mi dotakla lice.
- Došao si. - prošaputala je.
Video sam bljesak radosti i topline u njenim očima, ali mislim da nije imala snage čak ni da se osmehne.
- Jesam. Izvini... Izvini što mi je toliko dugo trebalo. - šaputao sam ljubeći joj modre usne.
Potražio sam telefon u džepu i pozvao Lua kako bi lakše mogli da nas pronađu i dođu kolima po nas.
Skinuo sam jaknu koja je svakako već bila mokra, ali će joj ipak značiti nešto preko pocepane haljine. Ogrnuo sam je, a onda je uzeo u naručje i pošao prema putu kako bismo krenuli u susret vozilu.
Melinina glava pala je na moje rame i odjednom mi se u rukama učinila tako mala i bespomoćna kao dete.
- Masimo... - pozvala me je tiho.
- Kaži, ljubavi. -
- Znala sam da ćeš doći. - prošaputala je, pa zatvorila oči i istog momenta zaspala u mojim rukama.
Idemo dalje. Volim kad uspem da prenesem emociju, ali se uvek plašim da ne skliznem u patetiku. Nadam se da ni ovog puta nisam. Kako se vama čini? ❤❤😘😘