Masimo
Nisam odmah otišao kući. Nisam mogao. Adrenalin me je još uvek radio kao da sam se nagutao "eksera" i trebalo mi je vremena da se iskuliram.
Nisam znao gde ću. Samo sam nagazio gas i projurio kroz grad kao da sam na autoputu.
Centar je u nekom momentu ostao iza mene i ja sam se našao u mirnoj ulici gde je pošten svet već odavno spavao u svojim kućama. Prošišao sam kroz jednu od ulica i pičio sve do samog kraja. Nakon poslednje kuće nastupila je čistina na kojoj se nalazilo fudbalsko igralište ograđeno žicom.
Parkirao sam ispred ograde i ostao da sedim za volanom. Posmatrao sam golove bez mreže i prazne tribine dok sam čekao da se oluja u meni stiša.
Neću da se foliram. Voleo bih da sam ubio Rida. Bog mi je svedok da je Melina jedini razlog što to nisam uradio, ali jebeno neću da krijem - želeo sam to i želim to i sad! Bol koji je osećao bio je ništa u poređenju sa onim što je zaslužio, ali jebiga! Melina i samo Melina! Da nije nje, Rid Džonson bi umesto u operacionoj sali sada bio na stolu za obdukciju.
Metak u njegovom kolenu ipak mi je stvarao neku vrstu zadovoljstva i zbog toga sam se i sada kezio. Pripalio sam pljugu i uvukao dim toliko da je vrh zapucketao.
Ramišljao sam o opušku koji sam ostavio pored Rida. Iako moj DNK nije bio u sistemu, pa samim tim nisu imali sa čim da uporede ono što budu našli, svejedno je trebalo da budem pažljiviji. Nije trebalo da bilo šta ostavljam za sobom iako mi to svakako neće stvarati problem, jer u policiji imamo našeg čoveka, takozvanog čistača, koji će se pobrinuti da prokleti opušak u nekom trenutku misteriozno nestane iz skladišta za dokaze.
Ne znam koliko sam dugo bio tamo. Izgubio sam pojam o vremenu dok sam razmišljao o tome koliko mi Melina jebeno mnogo znači kad sam spreman da ubijem čoveka zbog nje! Mogao sam da ubijem čoveka zbog milion drugih razloga i mnogo je razloga zbog kojih sam to i radio, ali ni jedan nije bio zbog žene.
To je bilo nešto novo, nešto zbog čega najčešće nisam znao kako da se ponašam.
Melina je spavala kada sam se vratio kući. Zastao sam na vratima, sada naše zajedničke sobe, i posmatrao je kako spava sa rukom prebačenom preko mog jastuka.
Nedostajao sam joj. Znam da jesam. I ona je meni. Možda zvuči glupo i prokleto papučarski, ali nedostajala mi kad god nije bila pored mene.
Prišao sam joj polako. Spavala je na boku okrenuta prema mojoj strani kreveta. Kosa joj je bila razasuta na sve strane i padala joj je preko lica. Pomerio sam pramen sa njenog lica, a ona je nesvesna mog prisustva nastavila da spava.
- Hoćeš li me mrzeti sutra? - prošupatao sam, pa se okrenuo i pošao u dnevnu sobu.
Bolelo me je lice, glava, telo... Sve.
Nisam se prvi put potukao, pa da ne znam da je bol uvek jači kada se udarci ohlade. Otvorio sam flašu viskija, pa nekoliko puta nategao iz nje. Prijala mi je ta vrelina dok mi je pržila grlo i grejala utrobu. Opustiće mi mišiće makar i delimično. Umiriće me taman toliko da makar i samo pokušam da zaspim.
Ušao sam u kupatilo i stao ispred ogledala.
U kurac! Izgledao sam mnogo bolje nego Rid Džonson, ali daleko od toga da sam bio u svom najboljem izdanju. Usna mi je bila rasečena, a ispod nje su mi brada i deo obraza bili modri. I koren nosa mi je bio plav i natečen. Krv koja mi je curila iz nosa tu se i skorila. Bio sam modar, prljav i krvav, ali ništa od toga nje bilo strašno. Skinuo sam majicu i zagledao svoj torzo. Žućkasto plavi tragovi Ridovih udaraca bili su vidljivi u predelu mojih rebara i boleli su u tri kurca!
Svukao sam se i stao pod tuš. Dugo sam stajao ispod mlaza tople vode i puštao je da mi se sliva niz bolno telo. Prijalo mi je to. Iznenada sam osetio neopisiv umor. Legao sam pored Meline, pa njenu ruku, onu koja je bila na mom jastuku, prebacio preko sebe i zatvorio oči svestan da postoji velika šansa da sam načisto sjebao svoj brak.
Probudilo me je nešto što je zaličilo na vrisak, a onda je usledilo drmusanje.
- Masimo! Bože, Masimo, probudi se! - budila me je Melina uspaničeno.
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se razaberem, jer sam se načisto komirao.
- Hej... - promrmljao sam još uvek zbunjen njenom reakcijom.
- Šta ti se desilo, zaboga?! - zavapila je, pa sa mog lica spustila pogled na moje telo.
Pokušao sam da se pomerim, a bol koji sam istog momenta osetio podsetio me je na ono što se sinoć dogodilo i sada mi je Melinina reakcija bila potpuno jasna.
Poskočila je i sada je klečala pored mene i dalje preneražena zbog mog izgleda.
Podigao sam se u sedeći položaj trudeći se da sakrijem koliko mi je i najmanji pokret bolan.
- Hoćeš li mi reći već jednom šta ti se to desilo?! Vidi kakav si! - viknula je istovremeno i uplašena i iznervirana mojim ćutanjem.
- Rećiću ti, ali moraš da mi obećeš da nećeš da šizneš, jer je moralo tako. -
Zatreptala je iznova zbunjena mojim odgovorom, a onda sam po promeni izraza njenog lica shvatio da je ukapirala.
- Gde si bio sinoć, Masimo?! - pitala je, a glas joj je podrhtavao.
- Bio sam da se obračunam sa tvojim udvaračem. -
Nisam želeo da ovo zvuči kao da joj bilo šta prebacujem, ali ponovo me je spopala ljubomora koju nisam mogao da kontrolišem. Melina je klečala pored mene u prozirnoj letnjoj spavaćici, a jedino što sam ja u ovom momentu video kada bih je pogledao bio je Rid koji je ljubi i dodiruje i to je bila jebena slika koju nisam znao kako da isljučim!
Momentalno je sišla sa kreveta. Bila je besna kako mislim da nikad nije bila.
- Slagao si me! Rekao si da moraš da ideš zbog posla! -
- Jesam, ali... -
Nije mi dala da završim.
- Molila sam te da mu ništa ne uradiš! -
- A ja nisam prekršio jebeno obećanje, jer ti ni jednog trenutka nisam ništa obećao! - zaurlao sam, pa skočio iz kreveta.
Nisam više obraćao pažnju na bol, jer me je žestoko nerviralo to što se Melina toliko brine za Rida!
- Šta si mu uradio?! - pitala je, pa besno skrtila ruke.
- Ništa što nije za zaslužio! -
- Nije na tebi da o tome odlučuješ! -
- Ma, nemoj! Šta je trebalo, da ćutim i pustim ga da te sopada i dalje?! -
- Ne bi me sopadao i dalje! A i da je nastavio tako rešili bismo to na drugi način! -
- Za tako nešto nema drugog načina! -
- Stvarno?! Pa, nisam primetila da je tebe Domeniko tukao! -
Jebem ti sve! Njene reči su me žešće žacnule i nisam mogao, a da je ne pogledam kao da bih je najradije ubio, ali ona nije ustuknula zbog mog pogleda. Bila je iznervirana i ljuta i na momenat sam poželeo da je zgrabim, bacim na krevet i pojebem žestoko, ali znam da mi sad ne bi dozvolila ni da joj priđem.
- Nema razloga da toliko brineš za njega. Preživeće. - procedio sam trudeći se da zanemarim ono što je maločas rekla.
- Da li si to tek tako rekao ili... - pitala je uplašeno.
- Nisam pokušao da ga ubijem, jer da jesam ne bih mu pucao u prokleto koleno! - prasnuo sam.
Morao sam da joj kažem. Morala je da zna šta sam uradio. Bolje da čuje od mene nego od nekog drugog, ali sranje! Oči su joj postale vlažne dok me je gledala kao da me ne prepoznaje.
- Mislila sam da mogu sve da ti kažem! Mislila sam da tako treba! Kako da ti sad bilo šta kažem kad ti ideš okolo i pucaš ljude. Šta će se desiti ako me neko bude pogledao popreko ili ako se, ne daj Bože, neki muškarac okrene za mnom na ulici?! Ubićeš ga?! -
- Melina... - zakoračio sam prema njoj i pozvao je iako nisam bio najsigurniji šta uopšte da joj kažem, jer ništa od onoga što osećam ona ne bi razumela, a ja nisam hteo da je lažem.
- Nemoj! - zakoračila je unazad i podigla ruku da me zaustavi.
Neko vreme smo se samo gledali i ja sam bio siguran da će ona u nekom trenutku popustiti, ali prevario sam se. Bilo mi je jasno da sam je ozbiljno naljutio, ali dođavola sve! Neće me naterati da se pokajem!
- Moram da idem na posao. - rekla je na kraju i pošla u kupatilo.
- Odvešću te. -
- Da ti nije palo na pamet! Idem sama! - odgovorila je i zalupila mi vrata ispred nosa.
Prokleta bila, poželeo sam da je smoždim! Uleteo sam za njom rešen da joj objasnim da ne može samo tako da me otkači, a pogotovu ne da mi protivreči! Međutim, moja rešenost je iznenada otišla u kurac i ja sam je umesto svega toga zgrabio za sutruk, povukao je na sebe i počeo da je ljubim kao lud. Otimala se i pesnicama me udarala u grudi, ali ja nisam prestajao sve dok se koliko toliko nisam zadovoljio.
- Ne možeš da mi zabraniš bilo šta! Cela si moja i kad te budem poželeo imaću te! Hoćeš da se ljutiš?! Ljuti se, briga me! Hoćeš sama na posao?! Idi, jebote! - režao sam još uvek je držeći za lice, a onda sam na kraju dreknuo tako da su me verovatno i komšije čule.
Gledala me je... O, jebote, ni sam ne znam kako me je gledala! Okrenuo sam se i izjurio napolje ne čekajući da mi bilo šta kaže.
Otišao sam na terasu i ostao tamo sve dok Melina nije otišla na posao.
Posle toga sam skuvao kafu i ponovo izašao napolje. Jutro je bilo prijatno toplo i tiho, a tišina je bila upravo ono što mi je bilo potrebno. Međutim, možda bih i mogao da uživam u svemu tome da u životu nisam imao Domenika Bruna koji je uvek tako jebeno nepogrešivo gađao pogrešan trenutak da se javi!
Nije pitao jesam li zauzet. Samo je rekao da moramo da pričamo i u kom će me kafiću čekati. Skapirao sam da mora da je nešto važno u pitanju mada me je bunilo to što hoće da o tome pričamo na javnom mestu. Kako god, brzinski sam se spremio i pošao da se nađem sa njim.
Čekao me je u izdvojenom separeu nekog kafića blizu reke. Nalickani skot je, dok me je čekao, šmekao neke ribe koje su sedele u blizini.
Bio je neizlečiv, definitivno.
- Ti nikad ne odustaješ, ne?! - pitao sam umesto pozdrava, drsko i dovoljno glasno da me i dotične jebačice čuju.
Domeniko se već spremao nešto da mi odbrusi, ali kada je skrenuo pogled sa njih na mene bez reči je počeo da se cereka iste sekunde.
Zabrundao sam nekoliko psovki sebi u bradu smestivši se nasparm njega.
- Pa, šta je to bilo? - pitao je Domeniko kada se napokon smirio i uspeo da dođe do daha.
- Tukao sam se. - odgovorio sam smrknuo.
- Ne seri! A ja mislio da si stao na grabulju! -
- Ma, sisaj kurac! - odvratio sam i sam se kratko nasmejavši.
- 'Ajde pričaj! - rekao je kada je zapalio pljugu.
Upitno sam ga pogledao, ali Domeniko se, naravno, nije pokolebao.
- Čekaj, nešto se očigledno bitno dešava, a tebe sad sad zanima sa kim sam se ja potukao?! -
- Tako je. - odgovorio kratlo promatrajući čas mene, čas vrh svoje cigarete.
Nije bilo svrhe da izbegavam nešto što nije moglo da se izbegne. Odrastao sam čovek. Izdržaću.
Otvorio sam paklicu, pa sam i ja zapalio jednu koristeći taj prvi dim da kupim još malo vremena. Domeniko nije znao ništa o Ridu Džonsonu i o onom prokletom poljupcu. Počeo sam da mu pričam sve redom, od momenta kada je Melina uopšte i pomenula da radi sa prokletnikom, pa sve do kraja. I dok sam mu pričao jasno sam mogao da vidim u njegovom zelenom zmijskom pogledu odsjaj čistog zadovoljstva. Osmeh mu je postajao širi i u nekom trenutku sam mogao da mu vidim sve zube.
U tri lepe!
- Eto, sad znaš! Srećan?! - pitao sam ga, pa dohvatio njegovo piće i eksirao ga.
- Srećan?! Preblaga reč! - odmahnuo je rukom ponovo se cerekajući.
- Planiraš sad da me prcaš?! O.K. Zaslužio sam! Navali, pa da završimo jednom sa tim! - prasnuo sam iznervirano.
- Jebiga, ovakva prilika se ne propušta! -
- To mi je jasno. -
- Znam da jeste, ali, slušaj. Danas neću biti toliko zao koliko bi možda trebalo da budem, pa ću ti reći samo jednu stvar. -
- Kaži. -
- Karma je kučka, dragi moj. -
- Teška kučka čim si baš ti morao na to da me podsetiš! -
- Drago mi je da jesam! Sad znaš kako je meni bilo. -
- Znam vrlo dobro. Možemo li sad, molim te, da prestanemo da pričamo o tome? -
Zacerekao se.
- Kaži mi samo još jednu stvar? Jesi planirao možda da ga ženiš? -
- Ne, planirao sam da ga sahranim, ali onda bi tvoja sestra sahranila mene! -
- Vidim već te drži za muda! Tako i treba! Pametna mala! Vidi se da je moja sestra. -
- Aj, ne seri više i kaži mi šta se dešava! -
Izraz na Domenikovom licu naglo se promenio. Nekako se smračio.
Počeo je da mi priča kako je njegova istraga došla do kraja i kako je sada siguran da su Fabricijevi planirali da ga ubiju. Sećam se tog dana. Radili smo neku veliku isporuku belog i tog dana smo utovarili šleper koji je prevozio kućnu hemiju, a, u stvari, je bio pun koke. Kupci su za moj ukus bili previše rizični. Nismo znali mnogo o njima. Bar ne onoliko koliko sam smatrao da je dovoljno. Međutim, posao je ipak bio sklopljen i više se ništa nije moglo. Domeniko je trebalo da dođe da nadgleda utovar, ali se ipak nije pojavio, jer je ostao da jebe neku striptizetu koju je upoznao u Vegasu. U skladištu u kom smo pakovsli šleper izbio je požar što je, naravno, bio samo način da nam se skrene pažnja sa robe. Pojavili su se neki naoružani tipovi za koje nikad nismo ustanovili čiji su i pokušali da preuzmu robu. Ja sam u svom tom haosu ranjen, a Marijin muž Anđelo je tad poginuo.
Dugo nakon toga pokušavali smo da saznamo čiji su to ljudi bili, ali nikad nismo uspeli.
A Domeniko mi sada kaže da ima pouzdanu informaciju da iza svega toga stoje Fabricijevi. Trebalo je da Domeniko bude ubijen tog dana, ali on se, srećom, nije tad pojavio.
Slušao sam ono što mi je pričao i sve mi se činilo prosto neverovatno, kao priča iz nekog filma. Sa druge strane, znao sam da je sve to itekako moguće, jer u svetu u kome živimo ništa nije nemoguće.
- Neko nas je prodao tog dana, Masimo. Neko naš, neko ko je znao gde će se roba pakovati i da ću ja doći. -
- Jebote, ti stvarno imaš više sreće nego pameti! -
- Spasla me pička! -
- A šta bi drugo tebe i moglo da spase?! -
Oboje smo se nasmejali, ali kratko, jer nas je činjenica da imamo izdajnika u našim redovima duboko zabrinula.
Izdaja se nije praštala i ko god da je to uradio platiće svojim životom za to.
Ali pre svega, trebalo je naći izdajnika.
- Slušaj, ovo moramo što pre da rešimo! Neko nas je prodao. Ako je to uradio jednom, uradiće ponovo! Znaš dobro šta mislim o izdajnicima! Hoću da ga nađem i da mu jebem kevu kevinu! Ali pre nego što saznamo ko je ta pička hoću da budeš maksimalno oprezan. Jesi li me čuo? - nastvaio je Domeniko tiho i kroz zube.
Naravno da sam ga čuo i slagao sam se sa svim što je rekao. Trebalo je naći gnjidu što pre. A do tad imaćemo oči i na leđima.
Još dugo smo ostali tu detaljno se prisećajući dana pre tog sranja u skladištu, ali i samog tog dana. Pokušavali smo da se setimo da li je neko nešto rekao ili uradio što nam je promaklo, ali nismo imali nikakve rezultate. Domeniko mi je rekao da je čovek kog je agažovao da sve to pročačka još uvek u tome, jer mu se čini da je na tragu još nečemu i želi to dobro da proveri pre nego što mu uopšte i kaže bilo šta o tome. Kopkalo me je šta bi to moglo biti, ali je ostalo da čekamo da se on javi.
Melina
Strah koji sam osetila kada sam shvatila šta je Masimo uradio bio je neopisiv. Bila sam ljuta na njega, jer je tako samovoljan i svojeglav i tako nepromišljen, ali sam, pre svega, bila uplašena, a on to nije mogao da shvati. Plašila sam se za Rida kao za čoveka, kao za drugo ljudsko biće. Nisam želela da mu se bilo šta loše desi, ali sam se mnogo više plašila za Masima. Plašila sam se da bi Rid mogao da mu se osveti ili da odluči da ga tuži, pa da Masimo završi u zatvoru. Sama pomisao na to me je izbezumljivala, a on je i dalje kao dete besneo zbog glupog poljupca. Trebalo je da mu bude jasno da meni taj poljubac ništa nije značio i da će on uvek biti jedini muškarac do kog mi je stalo.
Trudila sam se da na poslu budem što neprimetnija iako sam Ridovo odsustvo primećivala i osećala više nego ikad. Znam da je to samo zato što sam znala šta mu se desilo, ali svejedno.
Veronika je u nekom trenutku dotrčala do mene sve izbezumljena.
- Jesi čula šta se desilo? - pitala je, a ja sam se jedva naterala da odrično odmahnem glavom.
Mrzela sam što moram da je lažem. Ispričala mi je kako je Rida neko pokušao sinoć da opljačka i kako je pri tom pokušaju ranjen. Hitno je operisan, a ona planira da ode da ga vidi čim mu budu dozvolili posete.
- Strašno. - uspela sam da procedim i bila zahvalna Umbertu koji se iznenada pojavio i odvukao svoju supruvu na drugu stranu.
Uh, ne znam šta bih sad sve uradila Masimu da mi je bio blizu! Jutros sam valjda bila u šoku, ne znam... Sad bih ga zgromila da mogu!
Jedva sam dočekala kraj smene. Bilo mi je teško da radim i da se koncentrišem. Nervirali si me ljudi i njihovi prohtevi. Trebao mi je mir i nadala sam se samo da Masimo neće biti kod kuće kada se budem vratila.
Razmišljala sam da pozovem taksi, ali sam odlučila da prošetam do autobuske stanice. Bila je malo niže niz ulicu, a meni je trebalo vazduha i prostora. Nisam žurila. Hodala sam polako dok se u vazduhu osećala tek naznaka svežine koja je najavljivala predstojeću jesen. Poneki automobil bi prošao pored mene, a osim toga ulica je bila pusta i tiha. Bio je to bogataški kraj gde ljudi nisu išli pešice već su se vozili skupocenim kolima. Svuda oko mene bile su zidine koje su krile raskošne vile i još uvek mi je bilo teško da se priviknem na sav taj luksuz. Iako sam tu dolazila samo na posao i dalje sam osećala kao da mi tu nije mesto.
Usporila sam dok sam se približavala raskrsnici, jer je na semaforu već bilo crveno svetlo.
Došla sam do ugla i čim sam zakoračila dalje nečija ruka me je zgrabila i povukle unazad. Udarila sam o drugo telo. I dok me je jedna ruka i dalje čvrsto držala druga je bila kod mog lica. Otimala sam se sve dok mi krpa natopljena nečin oporim nije prislonjena uz nos i usta. Osetila sam slabost u celom telu. Svest je nekoliko trenutaka plutala sve dalje od mene, a onda je sve nestalo. Onesvestila sam se.
Idemo dalje. Završavamo polako, ali morala sam malo da zabiberim pred kraj. Nadam se da će vam se dopasti. 😁 Lep vikend vam želim. ❤❤😘😘