Melina
3 dana kasnije
Strašno je kada si nepoželjan, kad nemaš svoje mesto i ne pripadaš nigde. Čini mi se da je sa mnom skoro čitavog života bilo tako. Otkako sam ostala bez majke bila sam kao izgubljena. Pokušavala sam da budem dobro dete, činila sve da me otac zavoli, ali mislim da je on nesposoban da voli bilo koga, pa čak i rođeno dete.
Imam tetke koje su me volele i brinule o meni, ali sve su one imale svoje porodice, svoju decu i ja sam se uvek osećala kao deveto prase.
A samo sam htela da me neko voli.
Lauro mi je bio uskraćen i pre nego što je među nama stiglo nešto da se razvije. I onda sam digla ruke. Bilo je krajnje vreme da shvatim da imam jedino sebe. Ali život ume da te navede tamo gde nikad nisi ni pomislio da ćeš stići.
Masimo Salvatore... Moj muž.
Sve se desilo nekako brzo i, sad kad bolje razmislim, mislim da nisam stigla da zaista shvatim šta me čeka. Nisam imala nikakva očekivanja, jer prosto nisam ni znala šta da očekujem, ali ipak nisam očekivala sve ono.
Zbunio me je i povredio. Način na koji me je gledao... Spetljala sam se. Trebalo je da mi bude drago što je za mene namenio drugu sobu, jer, iskreno, ne znam šta bih radila da je zatražio od mene da budemo intimni odmah prve večeri.
Ali to kako mi je saopštio da me ne želi, to me je slomilo. Osećala sam se kao blato na njegovoj cipeli koje ga nervira i koje je samo otresao od sebe.
Bio je prisiljen da me oženi. Bio je prisiljen da me dovede u svoj stan, da živi sa mnom i verujem da mu nije bilo lako.
Imala sam celu noć da se isplačem i raščistim neke stvari sama sa sobom. Da, osećala sam se užasno, ali morala sam da prestanem da sažaljevam samu sebe. Niko nije rekao da će biti lako ni meni, ni njemu. Ali kad već moramo da živimo zajedno, hajde da onda učinimo taj zajednički život podnošljivim.
Odlučila sam da zaboravim njegov način na koji je odlučio da mi pokaže koliko sam mu nebitna. Daleko od toga da sam očekivala da će me voleti, ali stvarno ne bih želela da me mrzi. Zato ću se potruditi koliko god mogu da izgradimo nekakav normalan odnos.
Bilo mi je lakše nakon što sam se isplakala. Kao da se sa suzama i deo tereta izlio iz mene. Zaspala sam ubeđena da će sutra biti drugačije.
I bilo je.
Odlučila sam da spremim doručak. To je uvek dobar način da se nešto započne, bilo dan, bilo zajednički život. Odnekud se mora početi.
Bila sam zaokupljena spremanjem hrane i zato valjda nisam ni čula Masima sve dok nije progovorio iza mene.
A onda... Oh, Bože! I sad me spopadne vrelina kad se samo setim!
Ali kako sam mogla da znam da će se pojaviti u kuhinji samo u donjem vešu?! Iznenadio me je, blago rečeno. Ostala sam bez reči, bez daha, bez misli kada sam se okrenula.
Sveta majko Božija, mislim da u životu ništa lepše nisam videla! I ne samo to!
Da, stvarno je lep! Oči su mu još uvek bile sanjive kada je pogled uperio u mene. Glas mu je zvučao grubo i iznervirano, ali nisam marila. Samo sam htela da ga gledam.
Ne znam šta me je spopalo, ali bilo mi je teško da odvojim pogled od njega. Izgledao je kao Bog. Bio je snažan i mišićav. Trudila sam se da ga gledam u oči dok razgovaramo, ali njegovo telo me je dekoncentrisalo.
Viđala sam i ranije razodevene muškarce kada sam odlazila na kupanje, ali nikada ni na jednog nisam ovako burno reagovala. Sa Laurom nisam otišla dalje od pokojeg dodira i tada mi se to činilo kao krupna stvar. Sad mi je tek jasno koliko su ti dodiri bili prazni i bledi.
To što još uvek nisam bila sa muškarcem ne znači da nisam žena i da nemam osećaje. A, opet, ovako nešto mi se nikada nije ni desilo.
Da li je primetio šta se mnom dešava? Verovatno jeste! Zato su mu se valjda usne lagano i krivile u osmeh koji je pokušavao da sakrije.
Jesam li pomenula da ima predivne usne. Gornja usna je tako izazovno izvijena, a donja je puna i deluje meko. Ponovo mi pogled bežao na njegovo telo. Volela bih da izbliza vidim svaku tetovažu koju ima na sebi.
Pričam sa njim, a nisam baš najsigurnija šta mu govorim.
A onda mi pogled sklizne niže od njegovog stomaka. Na momenat jedino što vidim je upadljiva izbočina među njegovim nogama. Vrućina me momentalno udara u lice i svesna sam da verovatno izgledam kao bulka. Kad bi se samo smilovao i obukao se sve bi bilo drugačije. Ali umesto toga, on seda za sto i zove me da mu se pridružim.
Posle doručka je izjurio iz kuhinje, a kasnije i iz stana. Došao je kasno. Već sam bila u krevetu kada se vratio tako da ga nisam videla.
Naredna tri dana smo živeli tako. Spremala bih mu doručak, jeli bismo zajedno i onda bi on bez reči odlazio. Ja sam ostajala sama i pronalazila sam milion načina da utrošim vreme. Čistila sam već čist stan, kuvala, pravila kolače i gledala televiziju. Nisam se usuđivala da izađem bilo gde. Stan je imao ogromnu terasu, pa sam dosta vremena provodila na njoj. U jednom delu nalazio se mali bazen. Mogla sam da zamislim Masima kako se kupa u njemu.
Iako sam skoro sve vreme bila sama, vreme je iznenađujuće brzo prolazilo.
Bila sam u kuhinji kada je zapištao interfon.
Nisam imala predstavu ko je to mogao da bude.
Uzela sam slušalicu u ruke i kolebljivo se javila.
- Da? -
Čula sam dubok muški glas sa druge strane. Setila sam se čuvara kog sam videla dole kod ulaznih vrata. To je verovatno bio on.
- Gospođa Đovana Salvatore je ovde. Rekao sam joj da gospodin Salvatore nije tu, ali ona insistira da se popne gore. -
- Gospođa Salvatore?! - pitam dok mi panika uvrće utrobu.
Zaboga, da li je Masimo već bio oženjen?!
- Vaša svekrva. - odgovara čovek, a ja se setim da me je njemu Masimo predstavio kao svoju ženu, jer je verovatno računao da će se ovaj pitati ko sam ako me češće bude viđao.
Ali nemam mnogo vremena da razmišljam o tome, jer me hvata panika. Moja svekrva?!
Ja sam potpuno smetnula sa uma činjenicu da Masimo verovatno ima porodicu.
- Pustite je gore. - promucam, jer me otkucaji srca guše.
Otvorila sam vrata i izašla u hodnik da sačekam svoju svekrvu. Noge mi klecaju dok pokušavam da smislim šta ću da joj kažem.
Vrata lifta se otvaraju i iz njega izlazi žena u čijem liku prepoznajem Masima. Deluje žilavo i odlučno, a skupljena seda kosa daje joj zadivljujuću dozu dostojanstvenosti. Plave oči su joj ispitivačke. Posmatra me kada se zaustavi ispred mene.
- Dakle, ti si žena mog sina za koju nisam ni znala da je ima. - govori, a meni se usta momentalno osuše.
- Izvolite unutra. Sve ću vam objasniti. - govorim, a nemam blage veze šta da joj kažem.
Osećam njen pogled na sebi dok je uvodim u kuhinju.
I dalje ne znam šta da joj kažem. Ne znam šta smem da joj kažem. Ne bih želela da se Masimo naljuti na mene.
- Hoćete kafu? - pitam, jer mi treba da se uposlim nečim.
- Može, ali nemoj da mi vrdaš. Možeš da pričaš dok sipaš kafu. Kako to da je moj sin iznenada oženjen, kad se to desilo i zašto ja za to ne znam?! -
- Nemojte se ljutiti na njega. Nije on kriv. -
- Ma nemoj?! -
- Mislim, rekao bi vam on da je ovaj brak pravi brak... -
- A nije? -
- Ne, jeste, ali ne onako kako vi mislite. -
- Pa, objasni mi onda, jer, tako mi Boga, ništa mi nije jasno. -
- Masimo mi čini uslugu. Oženio se sa mnom da bih dobila boravišnu vizu. - ispalim bez razmišljanja i znam sad da nema nazad.
Napravila sam glupost, jer nisam želela da uvalim Masima u nevolju, a napravila sam samo gore.
- Znači tako? - pita Đovana.
- Da. Morala sam da odem sa Sicilije i moj brat je zamolio Masima da mi pomogne. Pretpostavljam da vam nije rekao zato što ja nisam stvarno njegova žena. Mislim, ne u pravom smislu te reči. Mislim, mi jesmo venčani, ali... O, zaboga! Razumete šta hoću da kažem? - pitam gotovo očajno, jer sam se načisto spetljala.
- Da. Vaš brak je samo dogovor. -
- Tako je. - izdahnem, pa otpijem gutljaj kafe.
Vidim iznenadnu toplinu u Đovaninim očima. Pruža ruku preko stola i spušta je na moju šaku.
- Iako sam bila ljuta na Masima što mi ništa nije rekao, moram da priznam da sam se radovala što se oženio. Sad mi je žao što je sve tako kako je. -
Ne znam šta da kažem na to. Zato se samo osmehnem dok osećam kako crvenim.
- Ko zna, možda se i dopadnete jedno drugom kada se bolje upoznate. - dodaje ona.
- O, ne! Ne verujem! - naglo odmahnem glavom.
- Zašto? Ne sviđa ti se moj sin?! - pita, pa me pogleda ispod oka.
- Ne. Ovaj, nisam tako mislila! Hoću da kažem da ja ne bih mogla njemu da se dopadnem. - odgovorim, a Đovana me gleda i smeši se.
Ne znam kako da protumačim taj osmeh i taj pogled. Znam samo da previše pričam i da se svojom pričom samo dublje uvaljujem u nepriliku.
- Želite li možda kolač? - pitam setivši se da imam kolač u frižideru.
- Pravila si kolač? O, pa moj Masimo se ipak dobro oženio! Može jedno parče, draga! - kaže veselo.
Ona toplina iz njenih očiju kao da se prelila u njene reči, pa to kako me je oslovila nije bilo nešto usputno već je zvučalo iskreno i prisno.
Isekla sam nam po parče kolača. Vratila sam se za sto i sasvim spontano skliznula u razgovor sa tom ženom koja mi se sve više dopadala. Želela je da me bolje upozna. Postavljala je pitanja o mom životu, a ja sam odgovarala pazeći da ne kažem nešto što ne treba. Pričala mi je o sebi, o Masimovom detinjstvu i o tome kako je rano ostao bez oca. Želela sam da ga upoznam bolje, da saznam što više o njemu.
Nisam primetila koliko dugo smo Đovana i ja razgovarale. Bilo mi je toliko prijatno sa njom da sam izgubila pojam o vremenu. Pored toga, valjda sam se i uželela razgovora.
A onda sam načisto pretrnula kada su se ulazna vrata otvorila. Mora da mu je čuvar rekao da mu je majka tu, jer se Masimo brzinom svetlosti stvorio u kuhinji. Verujem da nije očekivao da će nas zateći kako pijemo kafu i jedemo kolače.
Pogledao je prvo u svoju majku, pa u sto, a onda je pogled uperio na mene. Mislim da je od njegovog pogleda u tom momentu i sam Pakao mogao da se zaledi. Srce mi je zatutnjalo i poželela sam negde da se sakrijem.
- Zdravo, sine. - Đovana je prekinula tišinu.
- Zdravo, mama. Otkud ti ovde? - pitao je i tek onda prestao da me gleda.
- Nisam znala da mi je potrebna pozivnica da dođem da te vidim. Uostalom, tebe nema već danima. Ne javljaš se, ne dolaziš... -
- Izvini. Bio sam u nekoj gužvi. - rekao je, pa seo i zapalio cigaretu.
Bilo je jasno kao dan da je napet i nervozan. Nogom je cupkao ispod stola dok se svim silama trudio da prikrije koliko je iznerviran.
- A ženu nećeš da pozdraviš? - pitala je Đovana na šta smo se nas dvoje pogledali.
- Nema veze... - požurim, ali me on prekine.
- Izvini. Umoran sam. Zdravo, Melina. - Masimo mi se obrati, a ja se kao poslednja budala rastopim iznutra.
Delovao je iskreno, a meni je valjda to bilo dovoljno.
Šta nije u redu sa mnom?!
- Ne mari. Hoćeš kafu? Jesi li gladan? - pitam i skačem na noge da ga uslužim.
- Sedi. - govori i grabi me za ruku kako bi me zadržao.
Ali čim spusti ruku na moju mene pogađa strujni udar. Sigurna sam da je i on osetio isto, jer je bukvalno preneražen dok gleda čas u mene, čas u naše ruke. Pušta me i skače na noge kao da sam ga opekla.
- Mogu i sam da uzmem kafu. -
Na kratko u prostoriji zavlada neprijatna tišinia, ali Đovani kao da to ne smeta. Nju izgleda sve ovo zabavlja, jer ne prestaje da se smeši dok nas posmatra.
- Tvoja žena samo hoće da brine o tebi. -
- Mama, slušaj... - izdahnuo je i pokušao da joj objsni, ali nije mu dozvolila.
- Šalim se malo. Samo te zadirkujem! Melina mi je sve rekla. -
- Sve ti je rekla? - Masimo ponavlja oprezno.
- Da. Lepo od tebe što pokušavaš da joj pomogneš da dobije boravišnu vizu. -
Masimo se na njene reči brzo okrene prema meni. Gleda me kao da traži nemu potvrdu da sam stvarno rekla ono što njegova majka govori.
- Tvoja majka nije znala za taj naš dogovor, pa sam joj samo objasnila. - govorim i molim Boga da Đovana ne prozre moju laž.
- Dobro si uradila. - odgovara Masimo, a ja izdahem od olakšanja.
- Drago mi je što smo sve razjasnili mada sam i dalje pomalo ljuta. Ipak si mogao da mi kažeš. - uporna je Đovana.
- Znam. Izvini. Bio sam u haosu. Rekao bih ti u nekom trenutku. -
- A kad si planirao da dovedeš Melinu kod mene da je upoznam? -
- Mama, mi nismo... -
- Slušaj, Masimo! Baš me briga da li ste ili niste! Meni se ova cura dopada i hoću da je dovedeš na ručak. Dovedi je samo jednom da vidi gde sam, a posle ona može i sama da dođe. Uostalom, ne možeš da je držiš zatvorenu ovde dok ti skitaš okolo! -
Masimo zakoluta očima dok gasi cigaretu u pepeljari.
- Dobro, za ime sveta! Kao da bi nekad moglo da bude drugačije od onoga što ti želiš! - prasne, a onda se okrene prema meni i obrati mi se glumeći staloženost. - Melina, ženo moja, slažeš li se da odemo u nedelju na ručak kod moje majke? -
Ne mogu, a da se ne nasmejem. Sladak je kad je iznerviran. Barem onda kada ga majka nervira.
- Naravno! Volela bih to! - odgovaram uz osmeh.
- Eto! Zadovoljna?! - govori Masimo dok se okreće prema Đovani.
- Jesam, bezobrazniče jedan! Dobro! Idem sad, deco! Neću više da vas zadržavam. Vidimo se u nedelju. Melina, mnogo mi je drago što sam te upoznala! -
- I meni je drago što smo se upoznale! Vidimo se u nedelju! - odgovorim, a Đovana prilazi i grli me čvrsto i iskreno, nekako majčinski, a ja poželim da me grli još malo.
Masimo je prati do vrata, a ja ostajem u kuhinji da pospremim sto. Ne čujem o čemu pričaju, ali znam da je razgovor kratko trajao, jer čujem vrata kada se zatvore i Masimove korake kako se približavaju kuhinji.
Kada se okrenem od mašine za sudove Masimo je u dovratku. Posmatra me kao da me procenjuje, a ja se zbog njegovog pogleda zaustavim u pola koraka.
Pokušavam da shvatim o čemu razmišlja, ali ne mogu.
- Hvala ti. - progovori iznenada i načisto me zbuni.
- Ne razumem zašto. -
- Zato što joj nisi rekla istinu. -
- Nisam znala šta da joj kažem, Masimo. Ja, u ustvari, i ne znam zašto te je Domeniko ucenio. Izvini. Slagala sam je. Nisam htela, ali nisam znala kako drugačije. - odjednom počinjem da brbljam nekontrolisano.
- Melina! -
- Molim? - trgnem se.
- Kažem ti da je u redu! -
- Dobro. -
Okrenuo se da pođe, ali je ipak zastao i ponovo se okrenuo prema meni.
- Moja majka je u pravu. -
- U vezi čega? - pitam, jer on nastavlja da me zbunjuje.
- Nisam razmišljao da si zatvorena ovde već tri dana. -
- Nema veze. Sređivala sam stan i izlazila na terasu.... -
- Hoćeš da izađeš? -
- Gde? -
- Mislio sam... Ne znam. Da ti pokažem grad... Da možeš sama izađeš odavde kad ti se izlazi. -
- Dobro. Važi. Može. Samo da obujem patike. - odgovaram dok mi srce skače od radosti.
Ne znam zašto sam toliko srećna, ali jesam. Trudim se da se ne kezim od uha do uha iako mi se usne same razvlače u kez. Masimo me je pozvao da izađemo.
Nadam se da ne spavate. I nadam se sa će vam se svideti kako se stvari razvijaju dalje. Laku noć. Lepe vam snove želim. ❤❤😘😘